Srbima i Hrvatima i ostalim narodima bivše SFRJ, nekadašnjoj i novonastalim državama, gospodarima i narodu…Ja jesam jugonostalgičarka, Jugoslavija je bila uređena zemlja
Neću više da pišem blog”, poručila je ovih dana Vedrana Rudan, spakovala kofere i otputovala na odmor na poluostrvo Pelješac, bez interneta, mobilnog. “Na pisanje bloga potakla me činjenica da je rat iza nas, da bismo se svi morali boriti za bolji život, jedni drugima oprostiti ma kako to teško bilo zato jer se normalan čovek ne može doveka hraniti mržnjom. Pretenciozna glupača”, napisala je u svom oproštaju od čitalaca bloga riječka književnica. Istovremeno kako joj je izašla nova knjiga, pa će se Vedrana Rudan i dalje družiti sa svojim vernim čitaocima, ali na drugi način.
Šta reći za Vedranu Rudan? Piše bez zadrške, često, kako bi rekli sinjski alkari, pogađa “u sridu”, često u novinama rečima koje koristi treba dodavati tačkice, ali onog čemu se nadala, da će sa ovih prostora nestati mržnja, vraćanje prošlosti, nažalost nema. Kaže, “mlatim po tipkovnici”, ali sreća, kada već nema pameti na jugoistoku Evrope, zapadnom Balkanu, u regionu, kako kome drago, ima još poneka Vedrana Rudan da nas upozori na sve naše gluposti.
Na svom ste blogu, koji se čitao u svim državama na ovim prostora, napisali “odustajem”. “Ovaj tekst je poslednji”. Najkraće, zašto?
– Sita sam mržnje koja me okružuje. Naši mediji, političari i Crkva, kao i srpski mediji uostalom, dobili su zadatak da krenu opet u lov na iskopavanje prastarih i malo manje starih kostiju i prebrojavanje krvnih zrnaca. Što bi rekao pokojni Arsen, “opet su u igri osobeni znaci”. Želim izaći iz te priče, očistiti se od zla koliko je to moguće. U poslednje vreme sam s gađenjem pisala svoje tekstove. Nisam samoubica, ne želim sebe ubiti svojom gorčinom. Otkako ne pišem osećam se bolje.
VOLE ME ISTOK I ZAPAD
Izašla vam je i nova knjiga, kažu, biće hit na istoku bivše države. Tamo vas čitaju, šta to hrvatske komšije tako privlači u vašim tekstovima?
– Nova knjiga “Zašto psujem”, izdanje “Lagune”, biće hit i na “istoku” i na “zapadu”. Moje knjige čitaju se širom sveta tako da me uvek nasmeje kad neko misli kako me “Srbi posebno vole”. Vole me i Hrvati, čak i Amerikanci. Da budem krajnje precizna, vole me ljudi koji znaju šta je dobra knjiga. Ha, ha.
Napisali ste i “nemam živaca još jedan dan živeti na stari način”. Kako je izgledao taj “stari način” i zašto vam se zamerio?
– “Živeti na stari način” znači slušati što govore bednici koji se u Hrvatskoj bore sa blokadama, dugovima, beznađem, odlaskom dece u neke “bolje” zemlje, nepravdom. U “starom životu” često bi me obuzeo ubilački bes. Želela sam videti mrtve sve naše pokvarene političare, bankare koji su u crno zavili nekoliko stotina hiljada građana Hrvatske, popove koji jedno govore, drugo rade, treće misle. Danas živim bez kompjutera, bez novina, bez televizije. Na cesti sam našla mačku. Zove se Pepica. Pojma nema da živi u Hrvatskoj jer ima osiguranu hranu, vodu, stan i ljubav.
Tvrdite da se Hrvatskom valja jeziva mržnja i kažete da vam se čini da ni za vreme rata nije bila tako opaka. “Ćirilica, latinica, Srbi zločinci, Hrvati žrtve”. Šta se događa, zašto opet vraćanje na retoriku mržnje, a Hrvati su tako ponosno umarširali u EU?
– “Retorika mržnje” pomaže našim gospodarima da “malim ljudima” opere mozak. Hrvatima je lakše prodati tezu da su naši najveći neprijatelji “Srbi”, Srbima se prodaje priča kako su “ustašama” opet niknuli očnjaci. Vođe, i naše i njihove, sa pravom misle kako će duže da žive pijući nam krv ako nam skrenu pažnju sa pravih tema. Glad, besparica, depresija, krađe, prodaja zemlje strancima ili lokalnim bogatašima, to su teme. Ja ne pušim njihovu priču, ali ima ih koji puše ili se prave da puše. Iskočila sam iz tog filma. Što reče jednom Desanka Maksimović, nemam više vremena.
Govorite o zlu, često pišete o zlu. Je li to zlo, onakvo kako ga opisujete, karakteristično samo za ove prostore ili se zlo širi i Evropom?
– Ne postoji “naše” i “njihovo” zlo. Zlo je zlo. Zločinaca ima jednako u Švedskoj i u Španiji, na Zapadu i na Istoku. Na Severu i na Jugu. Teza o Balkancima gadovima specijalne vrste ne drži vodu, iako su nas Balkance u nju uverili. Mi smo onoliko genetski zločinci koliko su to i Englezi. Uz jednu opasku, mi smo manji zločinci od Engleza, Nemaca, Amera, Francuza koji su veliki pa imaju pravo i na činjenje velikih zločina. Oni su i moćni pa se onda njihovi zločini prodaju kao širenje demokratije drugim sredstvima.
Mrze vas žestoki Hrvati, obožavaju Srbi. Bi li, da živite “preko granice”, bilo obrnuto, vas mrzeli žestoki Srbi, a obožavali Hrvati?
– Mrze me divljaci koji žive u Hrvatskoj, i ja mrzim njih, a sigurno me ne vole divljaci koji žive u Srbiji, jer ni ja ne volim njih. Ako me srpski divljaci vole znači samo da su kreteni koji ne kuže moje tekstove. Sigurna sam da me nisu čitale budale i da me vole ljudi koje ja volim. Volim bića koja u sebi ne gaje mržnju prema drugima i “drugačijima”.
Napisali ste “godinama putujem Jugoslavijom koje nema, što ne znači da ne postoji. Crna Gora bila je jedina republika u kojoj nisam bila”. Kakvi su Crnogorci i Crnogorke?
– Hiljadu puta sam rekla i napisala, po mom mišljenju nacionalnost ne definiše čoveka.
Živite u Rijeci, tom poslednjem bastionu tvrdih levičara. Ali, eto, ni desnica ne spava, reditelja Olivera Frljića sada uporno žele bar nabiti na kolac?
– Rijeka sigurno nije “poslednji bastion tvrdih levičara”, da budem sasvim precizna, ja pojma nemam ko su to “tvrdi levičari”. Mislim da se ljudi više ne dele na “leve”, napredne, pametne, obrazovane, i “desne”, divlje, glupe i agresivne. Danas se preko noći “tvrdi levičari” pretvaraju u još tvrđe “desničare”, ako na toj metamorfozi mogu zaraditi koji evro, pa je proglašavanje Rijeke “levim” gradom preterano. Rijeka je pre svega grad u kom žive ljudi koji se ne pale na krv, suze i zastave. Frljić je pozorišni redatelj i šef našeg pozorišta koji svojim predstavama voli provocirati primitivce. U tome je veoma uspešan, divljake u principu nikad nije teško izazvati, imaju kratak fitilj, ali Frljić sigurno nije osoba kroz čije se delo može definisati Rijeka. Ne verujem da ga neko želi nabiti na kolac. Kultura je u Hrvatskoj nebitna. Nebitan je i Frljić.
“OLUJA”, AMERI, TUĐMAN I MILOŠEVIĆ”Oluja” je ovog leta protutnjala ponovo ovim prostorima. Svako je vidi na svoj način, šta je za vas “Oluja”, ona koja je prošla i ona koje se nikad valjda nećemo da rešimo? “Oluja” je jednostavna priča. To je bila vojna akcija koju su blagoslovili Ameri, a organizovali Tuđman i Milošević. Čišćenje Hrvatske od Srba Hrvati slave kao najveću pobedu u svojoj istoriji, pritom ne spominju koliko su im u “pobedi” pomogli Ameri i Milošević. Srbi “Oluju” doživljavaju kao najveću nacionalnu tragediju u svojoj istoriji, pritom ne spominju koliko im je u porazu pomogao Milošević. Na kraju rata ratni zločinci pobednici sude ratnim zločincim poraženima, reče Orvel davno. Samo budala ne vidi da nakon srpsko-hrvatskog rata nema pobednika. Nakon bilo koga rata nema pobednika.
Jako ste kritični prema bankarima i političarima, a oni obećaju bolje kredite, naprosto bajan život. Jeste li možda nepravedni kada ih nazivate “pokvareni političari i bankari”?
– Ne čudim se ni političarima ni bankarima. I jedni i drugi imaju isti cilj, nakrasti se toliko da osiguraju lep život sebi i svojim praunucima. Danas se više ne čudim ni sebi sličnima kojima nije na kraj pameti dignuti kuku i motiku, zapaliti banke, nabiti na kolac, kako to vi kažete, bankare, političare i popove. Bespomoćni smo. Globalno. Nekad su nas gospodari ubijali bombama, danas nas ubijaju kreditima i izbeglicama. Ameri su na Srbe ne tako davno bacali bombe sa osiromašenim uranom, danas im šalju na desetine hiljada izbeglica. Robovi modernog doba u mnogo su lošijoj poziciji nego što su to bili robovi starog doba. Njima su gospodari osiguravali stan i hranu, mi koji danas robijamo za 500 evra mesečno o tome možemo samo sanjati. Naravno da ih mrzim iz dubine duše svoje, ali ne mogu im ništa. Ostala sam bez nade u bolje sutra. Dobar osećaj. Beznađe oslobađa, nada ubija.
Kažete “svi mi bivši Jugosloveni”. Šta je to, jugonostalgija ili nešto drugo?
– Ja jesam jugonostalgičarka, kao što su to i stotine hiljada drugih građana Jugoslavije. Nedostaje mi pravo na rad, pravo na školovanje, pravo na zdravlje, pravo na stan, pravo na slobodu kretanja, pravo na abortus, pravo da mi pop ne ulazi u vrtić ili razred, “bratstvo i jedinstvo”. Jugoslavija je bila uređena zemlja, u njoj nije bila brejking njuz otvaranje pete jevne kuhinje u Hrvatskoj. O direktnim prenosima blebetanja kojekavih kardinala i episkopa da se ne govori. Hrvatska i Srbija su koncentracijski logori za sve koji iz tih “država” ne mogu da pobegnu.
Srbi i Hrvati, večna su tema. Kopamo po grobovima, živimo s retrovizorom na čelu. Zašto, zaboga?
– Dok se bavimo kostima i zapenušani urličući dižemo mrtvace iz grobova, ne vidimo što nam živi rade. Naše su vođe otkrile recept kako vladati Srbijom i Hrvatskom dok se ne iskopa poslednja kost. Znamo da smo i jedni i drugi potekli od Adama i Eve. Doveka ćemo kopati mi kostoljupci.
I za kraj, šta danas znači biti književnica. Nekako gordo zvuči, zar ne?
– Draža mi je “titula” pisačica. Ne osećam se “gordo”. Bila bih gorda i pregorda da sam vlasnica Zagrebačke banke ili Privredne banke. Ovako, mlatim po tipkovnici, u nadi da će moje knjige doći do ljudi koji misle da bez obzira na sve život zna ponekad biti lep.
Gospođo Rudan, ima li nade? Za sve nas, pogotovo mlade koji beže glavom bez obzira?
