Nenad Janković, iliti dr Nele Karajlić, kako je u javnosti mnogo poznatiji nego pod pravim imenom, o migrantskoj krizi i izbegličkom talasu koji poslednjih meseci protiče ispod našeg prozora, mogao bi, kaže, da piše na 700 strana. Toliko ga pogađa sve što se sa tim nesrećnim ljudima iz severne Afrike i Bliskog istoka dešava i toliko smatra da je ta tema kompleksna i teško saglediva.
Priču o ovoj temi započinje citatom „Ima seoba. Smrti nema!“ iz romana „Seobe“ Miloša Crnjanskog. U toj završnoj rečenici čuvenog dela koje je, oslanjajući se na našu istoriju, ispričalo sudbinu ljudi koje sudari velikih sila teraju na pokret u nepoznato, Nele prepoznaje svoj život i život svoje porodice. Legendarni muzičar, scenarista, pisac i jedan od pokretača serije „Top-lista nadrealista“ uz koju danas ne znamo da li da se smejemo ili da plačemo, aprila 1992. godine, bežeći pred nadolazećim ratnim vihorom, napustio je rodno Sarajevo sa ženom i dvogodišnjom ćerkom. Kada je početkom ove godine ponovo nakratko posetio rodni grad iz kojeg je izbegao, ispraćen je u pratnji policije.
– Ceo naš život je izbeglički. Moja porodica se vrtela u krug između Bosne i Srbije. Nije preskočena nijedna generacija koja nije morala da se seli. Ne znam da li su drugi ljudi oko mene osetljivi na sve što se dešava sa ljudima iz severne Afrike i sa Bliskog istoka, ali ja jesam. Ja nosim tu bol koju svaki izbeglica nosi sa sobom i za to sam da im se pruži bezrezervna pomoć. Dao bih im državljanstvo svima, odmah kad uđu u Srbiju, odmah bih im poklonio sve što imam. Ali, ja nisam realističan. Nažalost, Zapad je ponovo odigrao potpuno suprotnu ulogu, oni igraju ulogu podizanja zidova. Iako su veoma svesni ko je kriv za ovaj egzodus – kaže Nele Karajlić.
Aktuelnu situaciju u Siriji on naziva opakim zlom koje kulminira u zapadnoj civilizaciji i generiše probleme kada i kako mu se hoće.
– Ti ljudi, koji prolaze i kroz Srbiju, nemaju nikakve veze sa tim šta se tamo dešava, a i samo dobar komad budale može da pomisli da su se oni tek tako između sebe pobili bez dodatne pomoći sa Zapada. Na kraju, najviše ispaštaju oni normalni, obični ljudi. S obzirom na to da su ti obični ljudi uglavnom bez ikakve institucionalne odbrane, nemaju ni oružja ni nevladine organizacije koje će se brinuti o njihovoj sudbini, oni su neko ko doživljava ono što su doživljavale milijarde ljudi u istoriji čovečanstva, od Starog zaveta naovamo. A to su seobe – ističe Karajlić.
Osim što deli izbegličku bol sa stotinama hiljada ljudi, koji beže od rata i siromaštva i nadaju se da će u nekoj od zapadnoevropskih zemalja naći bolji i sigurniji život, Karajlić kaže da u tom egzodusu vidi i druge sličnosti sa izbegličkom situacijom u našoj zemlji devedesetih godina prošlog veka. Tačnije, sa njenim uzrocima.
– Na isti način, na koji je takozvana međunarodna zajednica generisala rat u zemlji u kojoj sam ja nekada živeo, bivšoj Jugoslaviji, ona generiše rat i u severnoj Africi i na Bliskom istoku i gde god treba. Rade na potpuno isti način. Prepoznajem ga na kilometre, a osetio sam ga i na svojoj koži, ali nisam mogao da verujem da ćemo biti toliko glupi. I ne mogu da verujem da smo još uvek toliko glupi da ne možemo da skontamo odakle duva vetar. Reakcija zvaničnika Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država jasno pokazuje da su na međunarodnoj političkoj berzi licemerstvo i cinizam dosegli svoj najviši nivo u istoriji – zaključuje Nele Karajlić.
