Jezik i narod su jedno. Ili bi trebalo da budu. Izraz težnji i misli naroda. Dok ima jezika, ima i naroda. Jezik postoji i bez države. Srbi su najbolji primer za to.
Od danas u narednih najmanje 90 dana, poštovani čitaoci, „Politika“ će podržana od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije objavljivati tekstove naših i stranih poznatih lingvista i pisaca na temu „Sačuvajmo srpski jezik“. O tome kada je nastao srpski jezik, kada ćirilica a kada latinica, kojim pismom smo pisali i kojim danas pišemo, kakav nam je jezik bio nekada a kakav je sada, iz kojih jezika imamo pozajmljenice i koji svetski jezici imaju naše reči… čitajte iz dana u dan na stranicama našeg i vašeg lista sa tradicijom dugom 111 godina.
* * * *
Šta je nama danas srpski jezik? Kakav je i kakvi smo mi koji se njime služimo? Je li to jezik od Vuka Karadžića do naših dana ili je to jezik od Svetoga Save, pa i ranije, od kada se zna da smo imali i svoj jezik i svoje pismo? Istorija jezika je neodvojiva od našeg narodnog bića. Kakve smo države imali, takav nam je bio i jezik, a počesto i bolji nego što nam je bila država. Setimo se samo oslobođenja viševekovnog ropstva pre dva veka i borbe za stvaranje moderne građanske države. Dok su Karađorđe i Miloš stvarali državu, Vuk je obrazovao narod, ali i narod njega. Pitanje za sve nas danas jeste da li smo ostali na tom tragu najjednostavnijeg izraza i pisma. Razumljivog i naučniku i pastiru.
Jezik i narod su jedno. Ili bi trebalo da budu. Izraz težnji i misli naroda. Dok ima jezika, ima i naroda. Jezik postoji i bez države. Srbi su najbolji primer za to. U Zakonopravilu Svetoga Save reč jezik ima dvojako značenje: znači i jezik i narod. Osnovica srpske redakcije staroslovenskog jezika Svetoga Save stvorena je na osnovu srpskog narodnog izgovora, a Vukova reforma počiva na narodnom jeziku. I na reformisanom pismu koje je Vuk preuzeo od danas skoro zaboravljenog Save Mrkalja.
Kao što je Sveti Sava duhovni utemeljitelj srpske kulture i jezika, tako je Vuk duhovni obnovitelj. Srbi su imali kulturu i pismenost i pre Svetoga Save. O tome svedoče pisani spomenici naše kulture. Kasnije smo izgubili državu, ali nismo jezik. Kada je buknula revolucija za oslobođenje Srbije počela je istovremeno i duhovna obnova i kulturno utemeljenje. Vožd i Miloš su pravili državu, a uporedo sa njima Dositej je školovao prve đake uvozeći duh Evrope u Srbiju. Među tim đacima bio je i Vuk Karadžić, koji je kasnijim svojim radom i delom uveo Srbe i Srbiju u kulturnu istoriju Evrope. Nikada Srbi i njihov jezik ni pre ni posle njega nisu bili toliko cenjeni i slavljeni. Dositej je prvi u Srbiju uvozio evropsku kulturu, a Vuk je prvi srpsku kulturu izvozio u Evropu.
Dvesta godina posle objavljivanja Pjesnarice i Pismenice i oni koji osporavaju Vukov doprinos našoj kulturi pišu Vukovim reformisanim pismom, koje je – savršeno za srpski jezik i izražavanje njegovog bića. Od 11. veka pa sve do prve polovine 20. jedino pismo u masovnoj kulturnoj upotrebi Srba bilo je ćirilica. Zbog raznoraznih zabrana korišćenja ćirilice u Austrougarskoj (današnjoj Vojvodini i Vojnoj krajini), kao i u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, Srbi su bili prisiljeni da koriste latinicu. Uostalom, gotovo sve što je vredno napisano na srpskom jeziku do 1945. godine – napisano je ćirilicom. Posle toga došla je epoha srpskohrvatskog jezika i trajala je do 1991. Od tada opet imamo srpski jezik. Ćirilica je jedino pismo srpskoga jezika od Povelje Kulina bana i Miroslavljevog jevanđelja do stvaranja Jugoslavije – i kada smo imali svoju državu i kada je nismo imali. Dok je bilo Jugoslavije, latinica je bila drugo srpsko pismo, ali tada smo sledili ideju jugoslovenstva i srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva, naročito zvanična politika Beograda u okviru jugoslovenske zajednice. Srećom ili nesrećom, svi su nas napustili i danas smo samo Srbija, pa nam valja nastaviti tamo gde smo Jugoslavijom bili prekinuti.
I pored naših pisanja po novinama i objavljivanja rečnika i priručnika naših lingvista na teme jezičkih pravilnost i nepravilnosti – ostaju isti problemi, a javljaju se i novi. Njih nije moguće otkloniti dok se ne promeni odnos prema jeziku. To znači više srpskog jezika na svim nivoima obrazovanja, od osnovne škole do univerziteta. Časova srpskog jezika u našim školama danas je upola manje od časova stranih jezika, a to je mnogo manje nacionalnog jezika nego u većini evropskih zemalja. Profesori srpskog u školama uglavnom predaju književnost. Većina zaposlenih u medijima piše i govori jezikom koji su stekli u srednjoj školi. Mnoge televizije se utrkuju u pravljenju što prizemnijeg programa sa muzičkim đubretom i skarednim sadržajima, sa rečnikom i naglaskom zavičaja voditelja i učesnika…
Kod raspisivanja javnih oglasa za zaposlenje obavezno je znanje stranog jezika, uglavnom engleskog. Znanje srpskog se ne traži ni u jednom slučaju – kome će se zaposleni i na kom jeziku obraćati? Uz obavezno znanje rada na računaru, čak i za zanatska i uslužna zanimanja, srpski je nepotreban, a strani jezik obavezan – kao da nam je on maternji i službeni jezik države.
Skoro nikoga osim jezičara nije briga za stvarne jezičke probleme: nakaradno građenje novih reči – ni srpski, ni engleski ili i srpski i engleski (anglosrpski) – „gađanje“ padežima, osakaćena sintaksa, pogrešno prenošenje stranih imena i naziva, neknjiževni izgovor, iskrivljena značenja, pogrešni prevodi, aljkavost u pravopisu…
Srpski jezik i ćirilica vlasništvo su čitavog srpskog naroda. „Politika“ već 111 godina izlazi na ćirilici negujući srpski jezički izraz i zalažući se za standardnu jezičku kulturu. Kroz ceo 20. vek „Politika“ je smatrana uzorom dobrog jezika u novinarstvu. „Srpski u 100 časova“, rubrika Živojina Bate Vukadinovića, objavljivana nedeljom na stranicama našeg lista krajem tridesetih godina, kroz kafanske priče izlaže celokupnu gramatiku srpskog jezika. Mnogi su se naši čitaoci obrazovali iz „Politikinih“ napisa budući da je od svog osnivanja davala prostora našim najboljim piscima i posvećivala pažnju problemima srpskog jezika. Tim više danas smatramo obavezom i dužnošću da upravo mi povedemo ovakvu akciju. Na to nas pokreću želja za znanjem i boljim životom i odgovornost prema svom narodu i njegovoj kulturi, a naš jezik i naše pismo su i tekovine i svetinje.
Nažalost, niko od nas pojedinačno ne može ispraviti krivu Drinu ako država to ne želi. Samo boljim obrazovanjem i prosvećivanjem možemo popraviti i unaprediti i sebe i društvo.
Zato pozivamo svoje čitaoce na uzajamno uvažavanje i pomaganje, sa puno ljubavi prema našem jeziku i pismu, poštujući svoje velike pretke i nastavljajući njihovim putem.
Javljajte nam se sa pitanjima i predlozima, mi ćemo se truditi da ih sistematizujemo i objavimo.
Svi mi kojima je stalo do srpskog jezika i kulture jesmo njegovi baštinici i korisnici, zato ga moramo očuvati i u što boljem stanju predati svom potomstvu.
Kakav nam je jezik danas? Na to pitanje će u naredna tri meseca „Politika“ pokušati da odgovori dajući prostor našim uglednim jezikoslovcima i piscima. Svakoga dana na našim stranicama biće objavljivani napisi sa temama iz srpskog jezika i o srpskom jeziku. S ciljem da ga sačuvamo i popravimo tamo gde smo ga pokvarili.
Zahvalni smo Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije jer je prepoznalo značaj našeg ponuđenog projekta „Sačuvajmo svoj jezik – govorimo i pišimo srpski“ za srpsku kulturu. Takođe, uz zahvalnost svim autorima koji su se odazvali da pišu, posebno zahvaljujemo Institutu za srpski jezik SANU, Filološkom fakultetu u Beogradu, Matici srpskoj i akademicima SANU kao i našim ilustratorima koji su crtali na zadate teme da bismo tekstove što bolje opremili: Darku Novakoviću, Novici Kociću, Draganu Stojanoviću i Jovanu Prokopljeviću.
Politika/Gradimir Aničić