“Ujak ubio rodu, branila se ka’ čovjek” je autentično delo učenika šestog razreda sa Cetinja, koji je radio pismeni zadatak na temu “Jesen na Cetinju”. Sastav je ocenjen nedovoljnom ocenom ali je, ipak, doživeo 20 godina kasnije neverovatan uspeh. Ovaj tekst je definitivno nasmejao čitav region.
“Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je ža, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba… Ali, kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.
Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u ku**c jer evo već treća jesen kako ništa ne čine. Od ove jeseni nam strašno fali struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere da su to jedna go*na, a nije mislila na taj način kad nam je kuća bila puna struje.
Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi drugovi smo se zaljubili u istu curu. To je ona mala od tatinog pašenoga – Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva.
I ove jeseni ptice su pošle prema jugu. Rode, vrpci i slavuji su ostali. Meni ih je ža jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Đed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda po*rala na “fiću”, pa je fata do špadijerskog vrha. Đed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijem rukama. On kaže da se branila ka čovjek.
Meni je bilo ža a ža mi je i đeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije na rodu jer je đed živ, a roda ne. A mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu a da je ona ubila đeda pod špadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado po*ra đedu na “fiću” i da ga je đed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda nemiješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo) ćlepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom “Oboda” pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.
Brat od tetke mi Vojo je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevića u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je ža. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi penzioneri igra fricik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod…
Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Nešo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je ža da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad su mu na kocku u pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kuću. Ne znam što bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama đacima daju vitamine da bi smo postali jaki.”
