U Zvezdu je došao bez neke velike pompe. Iskreno, ko je od vas pre tog 26. juna 2015, kada smo vam prvi javili da crveno-beli dovode novog napadača koji se zove Ugo Vieira – znao ko je Ugo Vieira?
Nismo ni mi u redakciji Blicsporta znali mnogo, a ni naša sopstvena konstatacija, da je “prošle sezone nastupao za Torpedo iz Moskve i na 20 mečeva postigao pet golova” nije delovala nešto naročito impresivno. Ko je onda taj momak koji je zadivio sve koji su gledali 149. derbi, meč na kome je sa dva fantastična gola poveo Zvezdu ka trijumfu od 3:1?
Barselos, gradić u severnom portugalskom distriktu Braga, još od 17. veka čuva legendu o jednoj krađi. Posle nje je, pred izvršenje smrtne kazne nad nepravedno osuđenim hodočasnikom, sudija koji je izrekao presudu – naprasno promenio odluku. Razlog? Hodočasnik je toliko uporno tvrdio da on nije pokrao srebrni escajg lokalnog moćnika, da je na kraju rekao “Kada me budu obesili, taj petao kog ste se spremili da pojedete, tako pečen – zakukurikaće”. To se, legenda kaže, desilo neposredno pred vešanje, pa je hodočasnik u poslednji čas oslobođen, a priča o petlu ostala sačuvana do danas. Zapravo, priča o nekom ko je već “bio mrtav” – a vratio se među žive.
I život Uga Vieire je jedno malo čudo. Jer, kako objasniti da se neko naziva golgeterom, a da je od 2012. do 2015. postigao samo 14 prvenstvenih pogodaka? I, kako to da je toliko dobar igrač, kao što je pokazao u derbiju, a da nije uspeo u drugim sredinama?
Počeo je da trenira u lokalnoj Santa Mariji, iz koje je pozvan na pozajmicu u Bordo, gde niti je dobio šansu u “B” ekipi, niti u Eštorilu, koji ga je takođe doveo na dužu probu. Čak i kada je u rodnom gradu dobio priliku u klubu Žil Visente, a desilo mu se to 2009. kao 21-godišnjku, za tri godine dao 16 golova u drugoj ligi. Benfika je primetila njegov talenat i otkupila ga, ali…
…kada je neko u timu sa Havijerom Saviolom, Akselom Vitselom, Nemanjom Matićem, Oskarom Kardozom, Pablom Aimarom – onda može samo da gleda i uči, a teško da igra. Zato je odmah i prihvatio da bude prosleđen na pozajmicu. Kad tamo – niko ga neće. U Sporting Hihonu je bar bilo tako, pa je pozajmljen “svom” Žil Visenteu u kome je, posle godinu dana čekanja ponovo dao gol. Zapravo, osam ih je nakupio do leta 2013, kada ga je Benfika prodala Bragi. Na Vieirino insistiranje, iz jednog vrlo važnog razloga. No, o njemu ćemo malo kasnije.
Ni u prvom, ni u drugom timu pomenutog portugalskog kluba nije dobijao šansu, pa su i tamo rešili da ga pošalju, a gde drugo, u Žil Visente. Konačno, 2014, prodat je Torpedu. U moskvskom klubu je na pomenutih 20 nastupa dao pet golova i onda se Torpedo – raspao. Bankrot je učinio svoje, pa su i Vieira, i Biljaletdinov, i Kombarov, i Dalibor Stevanović i svi ostali igrači ostali bez plata, ali dobili odrešene ruke da izaberu novu sredinu.
Vieira, međutim, nije mnogo ni mislio na fudbal tih majskih dana. Od januara je ionako živeo kao pola čoveka. Tako se ljudi osećaju kada ostanu bez svoje polovine, a Ugo Viera je ostao bez supruge.
Edina Karvaljo, nekadašnja nastavnica fizičkog vaspitanja, bila je njegova životna ljubav. Zbog nje se i vratio. Saznao je da joj je dijagnostikovan karcinom.
Dve godine je trajala Edinina borba sa tom bolešću, dve godine je živela njihova nada da će im zajednički život trajati godinama. Nije. Preminula je u januaru 2015.
“Život mi je oduzeo moj najveći trofej. Hvala svima na podršci. Deo mog života se ovog časa završio, ali, ceo život…”, napisao je, između ostalog, ovaj portugalski napadač na društvenim mrežama tog dana.
Deo njegovog života se tada stvarno završio. Ali, ostatak je još uvek bio tu. Onaj fudbalski Ugo Vieira borio se da ga ne savlada emotivno urušeni Ugo Vieira. Emotivno maltene mrtvi Ugo Vieira. Fudbal je tako (p)ostao jedina ljubav za koju je tada mogao da se drži. I, baš negde tih dana, kada mu je bankrot Torpeda i taj “držač” uklonio, stigao je poziv iz Zvezde.
Šansu je prigrlio. Iako su se mnogi i dalje češkali po glavi i pitali se “Ko je, bre ovaj? I otkud taj kod nas?”
U četvrtom kolu, a svom drugom nastupu, dao je prvi gol u Zvezdinom dresu. Potom je još četiri puta bio starter. Crveno-beli jesu pobeđivali, no on nije dao gol ni Čukaričkom, ni Radniku u Surdulici, ni Javoru, ni Mladosti iz Lučana. A onda, čuda. Da podseti iz kog gradića je došao. Kroz kakvo cepanje srca je prošao. Derbi, 149. obeležila su dva njegova čuda. Lob za 1:0 protiv Partizana, projektil za 2:1, posle kog je pogodak Kataija dovršio večitog rivala.
Ali, nije taj Partizan Vieirin večiti rival. To, možda, postane ako Portugalac ostane dovoljno dugo da shvati čege je bio deo u subotu, 12. septembra 2015. Vieirin večiti rival su prepreke koje su mu sve vreme bile na životnom putu. I one na terenu, i one van njega. Zato se veličina čoveka često i ne meri onim što ostvari pre nego padne, već da li je posle svakog pada ustao – i postao bolji.
Ugo Vieira je počeo da ustaje. Derbi ga je učinio boljim. I on – derbi.
