Bila sam od onih žena koje su uvek kategorički tvrdile: “Ja sa oženjenim? Nikada!” I dogodili se, zaljubila sam se. Samo jedan osmeh i stisak ruke bio je dovoljan da zapečati moju budućnost.
Jovan je bio moj kolega sa posla. Viđali smo se svakoga dana i vremenom razmenili po koju reč.
Kratka ćaskanje po hodnicima, pretvorila su se u duže razgovore na parkingu.
Nisam želela da se upuštam u vezu sa njim, jer sam oduvek o takvim odnosima razmišljala sa rezervom, jer donose konfiziju i gomilu problema, u kojima druga žena, poznatija kao “otimačica muževa” po pravilu izvuče deblji kraj.
Naši slučajni susreti, pretvorili su se u prijateljstvo i vremenom nismo mogli da ignorišemo emocije. Prijatelji su me odgovarali od veze sa Jovanom, porodica nije ni znala šta se dešava, ali ja sam znala da mi srce govori – on je taj. Tako je započela naša priča, naša tajna veza.
Vremenom se pročulo za nas i nije mi bilo svejedno jer sam znala kakvim imenima me nazivaju kada okrenem leđa. Bila sam primorana da iznova branim našu ljubav i objašnjavam da su naše emocije stvarne. Ignorisali smo sve, jer je naša ljubav bila toliko jaka da nam je bilo jedino važo da budemo zajedno.
Na kraju, Jovan je rekao ženi da želi razvod. Nisu imali nesuglacie oko podele imovine, jedini problem je bio kako podeliti pse. Nekoliko najbližih prijatelja okrenulo nam je leđa. Nakon 14 godina preživeli smo gubitak roditelja, četiri godine neplodnosti ali smo onda dobili dva anđela, naše bliznakinje koje su upotpunile našu ljubav.
