Sudbina srpskih svetinja na Kosovu i sudbina samog Kosova ogleda se i u Bećkovićevoj pesmi “Kosovo polje”

O Kosovu je rečeno i napisano mnogo toga. Ali možda niko nije tako sažeto, istinito i bolno o južnoj srpskoj pokrajini izrekao kao naš slavni pesnik Matija Bećković.

“Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju?“, reči su Bećkovićeve koje odjekuju danas možda više nego ikad.

Sudbina srpskih svetinja na Kosovu i sudbina samog Kosova ogleda se i u Bećkovićevoj pesmi “Kosovo polje” napisanoj osamdesetih godina prošlog veka.

Njeni stihovi danas zvuče zastrašujuće proročki ogledani u istini koja se danas rasplamsava pred našim očima.

KOSOVO POLJE – Matija Bećković

“Kradu mi pamćenje,

Skraćuju mi prošlost,

Otimaju vekove,

Džamijaju crkve,

Araju azbuku,

Čekićaju grobove,

Izdiru temelj,

Razmeću kolevku.

Kud da čergam s Visokim Dečanima?

Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono

Što nikome nisam uzeo,

Moje lavre i prestonice,

Ne znam šta je moje,

Ni gde mi je granica,

Narod mi je u najmu i rasejanju,

Pale mi tapijeI zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?

Da mi pomunare ponovo Ljevišu?

Očni živac su mi odavno rasturili,

Sad mi i beli štap otimaju,

Žrtveno polje sa krvavom travom

Ne smem da kažem da je moje.

Ne daju mi da uđem u kuću

Kažu da sam je prodao,

Zemlju koju sam od neba kupio

Neko im je obećao.

Ko im je obećao

Taj ih je slagao,

Što im ne obeća

Ono što je njegovo?

Zato jurišaju na mene udruženi

Kivni što sam ih poznao. ”

Kurir