Savetnik predsednika Republike Srpske o izgledima za opstanak Bosne i Hercegovine: SAD i EU su uvele u priču “duh Dejtona” nasuprot “slovu Dejtona”
ŠTA je posle 20 godina ostalo od izvornog Dejtonskog sporazuma, imajući u vidu kolike je izmene u međuvremenu pretrpeo, pitali smo prof. dr Nenada Kecmanovića, uglednog politikologa i savetnika predsednika Republike Srpske:
– Koliko mi je poznato niko još nije izračunao u kom procentu je tokom protekle dve decenije, intervencijama OHR, narušen izvorni “Dejton”. Da li je danas ostalo 70 odsto, ili manje od onoga što je potpisano pred očima celog sveta u Parizu? Da bi očigledno falsifikovanje originalnog dokumenta kako-tako “legitimisale”, SAD i EU su uvele u priču “duh Dejtona” nasuprot “slovu Dejtona”. A to je praktično značilo: “Nije važno šta je napisano u sporazumu, ‘Dejton’ će biti ono što mi kažemo!” Medlin Olbrajt je tako nešto svojevremeno i glasno izrekla.
* Srbi, izgleda, još jedini insistiraju na izvornom “Dejtonu”, da li je on po vama jedino održivo rešenje za suživot među narodima u BiH i uopšte za njen opstanak?
– Srbi i treba da insistiraju na izvornom “Dejtonu”, jednako kao što treba da insistiraju da je Kosovo deo teritorije Srbije, bez obzira na faktičko stanje u oba slučaja. Odnos snaga u svetu se menja i po nas ne može da bude gori. “Dejton”, i ovakav revidiran, jeste neko rešenje već samim tim što ima formu uzajamnog sporazuma i bar formalne spoljne garancije najvišeg nivoa. Dalje, zahvaljujući Aneksu 4 BiH kako-tako funkcioniše. I, najzad, niko još nije ponudio neko drugo rešenje prihvatljivo za sve tri strane.
* Na oduševljenje Sarajeva i dalje se iz sveta čuju glasovi o potrebi da se BiH reintegriše, a Srpska se pominje kao remetilački faktor?
– Treba razlikovati zvaničnu politiku Vašingtona i Brisela od glasova koji dolaze od nekolicine bivših funkcionera administracije SAD i EU, koji su tokom rata i posle nešto radili u BiH, pa poznaju lokalne prilike i političare i tako imaju link na obe strane. Ekspertskim komentarima, izjavama, intervjuima po meri Sarajeva, oni se preporučuju za bošnjačke lobiste, jer bi se, računaju, tu moglo naći još petrodolara. Ali, to nije mnogo uticajno društvo, ukoliko ne postoji veći ekonomski ili politički interes SAD, kao što je danas slučaj sa Bosnom. Oni su u BiH na račun Srpske i sada aktivni, ali uz relativno mala ulaganja. Pa ako prođe, prođe…
* Da li se slažete da se BiH danas “veštački održava” imajući u vidu raspoloženje Srba i Hrvata koji žele potpunu decentralizaciju, pa i disoluciju BiH?
– Ako dva od tri konstitutivna naroda, a utoliko i većina građana, ne žele da žive u jednoj državi, onda ona i može jedino da se “veštački održava”. Mirni razlaz je neuporedivo realnije rešenje nego unitarna država. Ipak, priča o reintegraciji, reformama, centralizaciji, tretira se kao legitimna, a priča o razlazu kao subverzivna. Takvo zatvaranje očiju pred činjenicama ne vodi izlazu iz kaveza beskonačnog protektorata. Zato već godinama ponavljam: ili miran razlaz ili konfederacija odnosno unija tri nacionalne republike. Izvorni “Dejton” je otprilike bio to, samo što nije rešio status Hrvata.
* Zašto se Hrvati u BiH, ipak, drže po strani i zaobilaze temu mirnog razlaza tri naroda?
– Za razliku od Srba, Hrvati se tek bore za treći entitet jer su, potpisujući Vašingtonski sporazum, na prevaru (obećana konfederacija Federacije BiH sa Hrvatskom) odustali od Herceg-Bosne. Njih je mnogo koštao patronat Zagreba. Najpre ih je Tuđman žrtvovao na oltar stvaranja nezavisne Hrvatske, zatim su “hodali na prstima” da bi Hrvatska ušla u EU. Nešto se i promenilo: glavnu reč su preuzeli tvrdi nacionalisti iz zapadne Hercegovine, do sličnih promena je došlo i u uticajnom franjevačkom redu u BiH.
* Da li to znači da bi oni mogli da se distanciraju od uticaja Hrvatske?
– Od Hrvatske – donekle, ali od Vatikana – nikako. Sada Čović u Dodiku traži strateškog saveznika u borbi protiv bošnjačke dominacije, ali mu to malo vredi bez prećutne podrške Kaptola.
