Marija je kasirka i radi u trgovini. Uoči novogodišnjih praznika gazda joj je uplatio minimalac od 370 KM na banku, a za još 100 KM do cijele plate, rekao je da joj “dođe” do kraja januara. U pitanju je plata koju je zaradila u septembru prošle godine. Doprinosi su joj posljednji put uplaćeni, nekad, sredinom 2014. godine.
Marija ustaje u pet ujutro, jer na radnom mjestu mora biti u 6.30. Ide pješke da ne bi plaćala gorivo ili kartu za autobus, jer bi joj taj trošak mogao ukinuti hranu. Radno vrijeme joj je do 15, ali nikad ne izlazi prije 16 časova. Radi i kad su praznici, jer gazda kaže da platu prethodno mora zaraditi. Jednom mu je odgovorila da “prvo osedla konja, pa ga uzjaše”, te je zbog povrede radne discipline “zaradila” kaznu od minus 20 odsto na platu i čir na želucu.
Često, dok se vraća s posla, ona sreće rijeke ljudi, koje od milja zovemo “prekomjerna javna administracija”, kako na kraju radnog vremena izlaze iz republičkih institucija i agencija. Njoj je jasno kako su oni dospjeli u kožne fotelje u impresivnim zdanjima, ali je niko ne pita za mišljenje. Čula je da ti ljudi rade u skladu sa Zakonom o radu RS. Kroz katodne cijevi joj je nedavno poručivano da treba izaći na ulicu da te ljude zaštiti, jer ako bude donesen novi zakon, oni neće uživati stare privilegije, koje im je garantovao dotadašnji. Ona nikad nije dobila spor zbog povrede svog radničkog prava. Ne zna kojem sindikatu pripada i zašto niko nije digao glas kad je radila kao “neosedlan konj”. Marija, zapravo, počinje da sumnja da je ona radnik uopšte.
Zato nije učestvovala u prošlonedjeljnim protestima organizovanim povodom donošenja novog zakona o radu. Ona se spremala da na proteste izađe onda kad je rečeno da u RS 80.000 ljudi radi na crno. Planirala je da nosi parole kad je saopšteno da je trećina radne snage prijavljena na minimalac. Očekivala je da će izaći na ulicu i onda kad se saznalo da oko 60.000 radnika u RS ne može ovjeriti zdravstvenu knjižicu. Smatrala je da zakon postoji i da te stvari nisu u skladu s njim. Zato je prestala da vjeruje u kolektivni glas radničkog nezadovoljstva i iskrene namjere revolucionarnog sindikalnog subjekta, te postala dio nevjerovatnog društvenog fenomena – privatizacije nezadovoljstva. U uslovima opšte nesigurnosti rada i apsolutne neizvjesnosti, ona nezadovoljstvo nosi okolo sa sobom, ali mu ne pušta da izađe iz radničkog pogona ili kruga porodice.
