Zašto su veze tako teške danas? Zašto ne uspevamo u ljubavi svaki put, iako se toliko trudimo? Zašto su ljudi odjednom postali nevešti u tome da održe veze? Da li smo zaboravili kako da volimo? Ili još gore, zaboravili smo šta je ljubav?
Iako se danas veze teško održavaju iz mnogo razloga, od kojih su neki i “spoljašnji” faktori, “krivca” možda ipak treba potražiti u nama samima.
Nismo pripremljeni.
Nismo pripremljeni za žrtve, za kompromise, za bezuslovnu ljubav. Nismo spremni da uložimo sve što je potrebno da bi učinili da veza funkcioniše. Želimo da sve bude lako. Odustajemo.
Nije ljubav ono što tražimo već uzbuđenje i ushićenje u životu.
Želimo nekog sa kim možemo da gledamo filmove i idemo na zabave, a ne nekog ko može da nas razume čak i u našoj najdubljoj tišini. Provodimo vreme zajedno, ali ne pravimo uspomene. Ne želimo dosadu u životu. Ne želimo životne saputnike, već nekog ko nas može učiniti živim trenutno, odmah sada. Kada uzbuđenje izbledi, otkrivamo da nas niko nije pripremio za život sa nogama na zemlji. Ne verujemo u lepotu predvidljivosti jer smo suviše zaslepljeni ushićenjem avanture.
Nemamo vremena da volimo, nemamo strpljenja da se suočimo sa vezama.
Zauzeti smo jureći materijalističke snove i tu nema mesta za ljubav.
Želimo instant zadovoljenje u svemu što radimo – u onome što stavljamo na internet, karijerama koje izaberemo, i u ljudima u koje se zaljubljujemo. Želimo zrelost u vezi koja dolazi s vremenom, emocionalnu povezanost koja se razvija tokom godina, osećaj pripadanja kada se jedva poznajemo. Očigledno, ništa nije vredno našeg vremena i strpljenja – čak ni ljubav.
Radije bismo proveli sat vremena sa stotinama ljudi nego jedan dan sa jednom osobom. Verujemo da postoje “opcije”, mi smo “društveni”. Verujemo više u susrete nego u poznavanje. Pohlepni smo. Želimo sve.
Želimo da budu savršeni.
Idemo na mnogo sastanaka ali retko kome dajemo realnu šansu. U sve smo razočarani.
Tehnologije su nas zbližile, toliko zbližile da jedva dišemo.
Naše fizičko prisustvo zamenjeno je porukama, četovima, video pozivima. Ne osećamo više potrebu da provodimo vreme zajedno. Već smo se zasitili jedni drugih. Nema više o čemu da se priča.
Ne želimo da se skrasimo.
Ne možemo da zamislimo da budemo sa jednom osobom do kraja života. Volimo da verujemo da se “razlikujemo” od ostalih.Volimo da verujemo da nismo u skladu sa društvenim normama.
… Mi smo generacija koja samu sebe zove “seksualno oslobođena”.
… Veze više nisu tako jednostavne. Postoje otvorene veze, šeme, povremene kombinacije, veze na jedno veče, veze bez obaveza – ostavili smo vrlo malo prostora za ljubav u našim životima.
Uplašena smo generacija
Uplašena da se zaljubi, uplašena da se posveti, uplašena od neuspeha, od slomljenog srca. Ne dozvoljavamo nikome da uđe u naše srce, niti izazimo i volimo bezuslovno… Suviše smo zaštićeni.
Više ni ne cenimo veze.
Puštamo većinu divnih ljudi zbog “drugih riba u moru”. Više ih ne smatramo svetim.
Ne postoji ništa što ne možemo da osvojimo na ovom svetu, a ipak, evo nas kako se rvemo sa igrom ljubavi – najosnovnijim ljudskim instinktom. Neki to zovu evolucija.
Šta vi mislite, zašto nam se veze tako lako raspadaju?
