Protesti u Banjaluci 14. maja, zakazani od opozicije i vladajućeg režima u isto vrijeme, obećavaju jako nevrijeme. Uvertira protestima, sedmicu dana ranije, su bratski ćilimi, a veliki Vođa viče prijeteći, dajte jedan leteći.
Opozicija je prespremna, na čelu sa buzdovanom Kraljevića Marka, verbalno ore drumove, donkihotovski juriša na vjetrenjače i kao uvijek do sada “pola pije pola Šarcu daje”.
Šarac u rukama velikog Vođe spremo kliče “boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“, a da ne bude kao u epskoj pijesmi “Smrt popa Mila…..“ brine se izdajnička bratija janjičara.
Narod – raja, dosta mu belaja, siromašna, jadna, umorna i gladna, spremno viče, dosta te je bilo pope Milo. Okuplja se članstvo moćno, da izgura ono svoje, dosta im je stanja obećanja, budućnosti se svoje oni boje.
Kad sabraše pristalice i tuđe i svoje, vidi Milo biće Galipolje, te naredi proglas mimo svoje volje.
Ko to bolje zna od velikog Vođe, da ova zgoda u miru prođe, da se narod bratski izljubi i da proteste dušmanin izgubi.
Veli Milo velikog je rizika da se narod u redove stiska, pa zabrani i raju i vlastelu, bez PROTESTA u mojemu selu.
