Nijedna nepravda i režija, ma kakve god bile, stabilan karakter ne mogu da izbace „iz takta“ koliko ljudska glupost od koje se razbole najzdraviji i najotporniji.
Piše: Slavko BASARA
Fudbalski klub Rudar Prijedor po drugi put ispada iz Premijer lige BiH, dostojanstveno i uzdignute glave, zahvaljujući svom poštenom i korektnom odnosu prema takmičenju, rivalima, ali i svojim najvernijim navijačima. Poštovanjem regularnosti koju mnogi u finiš sezone prizivaju, a malo ko radi na njoj i pridržava je se. Na taj način „rudari“ su, donekle, oprali mrlje iz finiša prošle sezone kada su osvojili titulu osuđeni za nameštanje rezultata. Doduše, dešavanja iz Teslića maja 2015. godine i kazna Saveza – oduzimanje bodova – večno će ostati ožiljak u režiji onih koji fudbal shvataju kao ličnu zabavu u kojoj ostvaruju pojedinačne interese, a ne kao plemenitu igru od opšteg značaja.
Prijedorčani su smenili trenere sarajevskih večitih rivala Miodraga Ješića i Edisa Mulalića i usporili Sarajevo i Željezničar u borbi za Evropu, Travniku, Slaviji i Vitezu su uskratili po dva boda u borbi za opstankom, tako bi bilo i sa Borcem da nije bilo sudije Tomislava Čuića… Nigde se nisu osramotili, igrali su koliko su znali, umeli i mogli, za „svoj groš“, za klub, za grb koji nose, na kraju i za sebe.
Takmičarski, ne organizaciono, Rudar Prijedor je pokazao da su se dostojanstvo i prepoznatljiv imidž prijedorskog fudbala vratili na mala vrata na sportsku scenu Grada na Sani. Najzaslužniji za to je svakako šef stručnog štaba Zlatko Jelisavac koji se borio sa svim i svačim kako bi fudbalske skorojeviće ubedio da ga jedino interesuju igra i zeleni teren, a ne nameštaljke i mahinaicije. U takvoj atmosferi podapinjanja, ogovaranja i spletkarenja morao je da motiviše svoje pulene u prvenstvu gde je, za Rudar Prijedor, sve bila formalnost, bez preteranog takmičarskog značaja. Upravo je to najveći kvalitet trenera iz Novog Grada kojem „dobronamernici“ i „sveznalice“ nisu uspele da „zapale“ svlačionicu.
Zbog toga je Jelisavac prolazio opaku torturu od prvih saradnika i pretpostavljenih, skoro pa svako kolo neko je od „odgovornih“ iz kluba pominjao njegovu smenu zbog „loših rezultata“ jer je pomenutim radom, odnosom i stavom smetao pojedincima u ostvarenju njihovih ličnih interesa i planova. Na svu sreću, to su bili samo pojedinačni slučajevi, a zdrava većina u klubu je dala podršku treneru sa UEFA profi licencom i omogućila mu rad, pokazavši da želi kvalitetnog stručnjaka i dalje na klupi, da radi u kontinuitetu bez kojeg nema rezultata. Ni u fudbalu, ni u životu.
Jelisavac je zato jedan od retkih primera u današnjem fudbalu dejtonske zemlje koji se radom i stavom odbranio od „kuke i motike“ režisera čiji je glavni cilj da uđu u organizacionu strukturu sportskog kolektiva, a onda ga iznutra rovare i uništavaju. Struka je pobedila improvizatore, a fudbal nameštaljke.
Zbog svega toga, pogotovo kada se zna u kakvim uslovima je radio i ko mu je sve „nameštao i smeštao“, Zlatku Jelisavcu, i svima onima koji su ga podržavali u Rudar Prijedoru, treba čvrsto stisnuti ruku i reći – bravo!
Valjda će takav profil ljudi pobediti u podeljenom klubu, svetle tradicije i višedecenijske istorije. Nadamo se.
