U Baljvinama, selu između Jajca i Mrkonjić Grada u BiH, iako zvuči neverovatno, Bošnjaci i Srbi nisu nikada ratovali, ni u poslednjem, ni u Drugom svetskom ratu.
Nikada se nisu ni sporili na sudu, niti je zabeležen bilo kakav incident među njima. Stanovnici Baljvina znaju da je najveća vrednost tolerancija i zajednički život. Njihov zajednički život opstao je uprkos ratovima i ratnoj propagandi.
Šefko Čaušević, nezvanični lider Bošnjaka, pokušava da objasni kako je moguće da su on i njegove komšije, dok je svuda u BiH besnio rat, uspeli da sačuvaju jedni druge.
– Nećete nigde u svijetu naći da jedan čovek živi u jednoj državi, rodi se, živi, školuje se i dobiva pare, bogatstvo ima recimo – i radi protiv te države. Oberučke radi. Haj’te sad nađite su svetu takvog čovjeka. Ja razumem, može biti mržnje, možda, ali ako smo ljudi mi svi i idemo da nam je bolje, ali ići ugnjetaviti nekoga, to ne mogu razumeti. I to svoj čovjek. Tako nisi musliman ako možeš zaspati a znaš da ti komšija nema šta jesti, nisi čovek. Sa njim moraš podeliti – priča Čaušević.
Nije bilo spora oko zemlje
Baljvine su podeljene na dva dela: u Donjem selu žive Bošnjaci, u Gornjem Srbi. Negde na sredini imanja su i jednih i drugih, a iako se graniče, nikada nije bilo sudskog spora oko zemlje.
Meštani Baljvina time se ponose i koga god zaustavite o tome će sa ponosom pričati.
Miroslav Tešanović živi u Gornjim Baljvinama. Slogu i suživot Baljvinaca objašnjava sa samo jednom rečenicom:
– Kad su ljudi pametni i misle dobro, onda nema svađa ili nešto da ti mene mrziš i ja tebe – priča Tešanović.
Dobrih i mudrih više nego loših
Tako se i Marko Vučinović, sa ženom i četvoro dece, odselio u Banjaluku. Vikendom je u Baljvinama. Zatekli smo ga kako sa najmlađim sinom Danijelom i ostalim meštanima igra fudbal u dvorištu seoske škole. Kao i ostali meštani, nerado se priseća rata, ali rado pominje to što komšije u njegovom selu nisu digle oružje jedni na druge:
– Mislim da ovdje postoji jedna tolerancija. Mislim da su ljudi razumni shvatili da rat nikome ne donosi ništa dobro, samo loše, i da uvek neko nekoga treba pomoći i spasiti u tim kriznim momentima – jer sve to bude i prođe – kaže Vučinović.
– Ja mislim jedino selo i u Drugom svetskom ratu i u ovom sada koje je sačuvano mozgom ovog naroda ovdje. Možda nemamo žive vode, pa smo malo drugačiji od ostalih, pa smo malo pametniji, da tako kažem, od drugih – kaže Vučinović.
Oba naroda praznuju četvrtak
Istina je da Baljvine nemaju vodu. Zbog toga je četvrtak ovde oduvek neradni dan. Praznuju ga oba naroda verujući da će selu obezbediti pitku vodu koju nemaju. Od davnina postoji vjerovanje da ne valja raditi četvrtkom.
Povezuje se to sa nevremenom koje bi moglo nekoga da ubije ili da uništi ljetinu. I putevi do sela su loši, oni do udaljenih kuća i zaseoka još gori, žale se na ovo i meštani.
