Postoje priče u kojima će se mnogi pronaći, a ovo je jedna od njih. Prenosimo vam je u celosti s jednog bloga koji vodi mladi srpski pisac.
“Izlaziš iz voza, dotičeš peron lagano poput daška vetra koji zaluta na železničku stanicu i miluje hladni beton. Osvrćeš se, tražiš me pogledom, a ja sam se, onako mangupski, sakrio u senku, da bih te što duže gledao. Volim da te gledam. Svaki tvoj pokret, pogled, uzdisaj, sve kradem i skladištim u magacinima srca i pomalo mozga. Da imam kad nisi tu, ne zameri.
Iskoračio sam pod uličnu svetiljku da me vidiš, dosta sam te mučio. Ugledala si me,osmehnula se, potrčala prema meni i bukvalno mi se bacila u zagrljaj. Dugo si me ljubila, da, ti mene, ja tebe nisam mogao da stignem. Vratiću ti, da znaš, koliko noćas. Ovi naši susreti nakon rastanaka mi dođu kao melem na ranu. Volim i to što mi se uvek vratiš. Nije meni teško da te čekam, dok god želiš da te čekam.
Ne puštaš mi ruku. Volim i tu našu povezanost. Svaki trenutak koristimo za dodir, poljubac, “slučajne” poglede, vodimo ljubav, a ne moramo ni da se skinemo i da legnemo. Sećaš se kad si stajala na ulici, a ja se udaljio i polako išao ka tebi, ti me zbunjeno gledala “šta sad ova moja budala radi” pogledom? Kad sam se ispred tebe kao slučajno sapleo i poljubio te i počeo da se izvinjavam. Kao ne poznajemo se, a desetak ljudi oko nas je počelo da se smeje. Delili su našu sreću.
Lepo je nama i kad ne pričamo, kad se volimo samo pogledom. Ne može to svako. Nazovimo to nešto hemijom, strašću, ne znam. Ipak, može da postoji i hemija i strast, a da ne bude ljubavi. To je ono što nas krasi, bezuslovna količina ljubavi koju dajemo jedno drugom, ali izgleda da mi znamo da je ne neki način doziramo, pa se nijedno još nije zasitilo. Tako da, srce moje, hrani me ljubavlju kašičicu po kašičicu svaki dan, neću da se bunim.
Pitaš me zašto su mi suzne oči. Kažem od sreće, a ustvari ima tu i pomalo tuge jer ćeš uskoro opet otići na neodređeno vreme. Niko ne voli rastanke, ali ja ih prezirem. Toliko sam ih imao, raznoraznih, da mi je muka od njih. Dobro, sada si tu, hrabrim sam sebe. “Voli je, ljubi je, mazi je”, mozak vrišti, a srce dodaje: “Pusti da te natera da je opet čekaš.” Šta je ljubav ako se malo ne pati, ne zaplače, ne napije?
Jednog dana ću se napiti jer ćeš mi roditi sina ili kćer, napiću se kad se on bude ženio ili ona udavala, plakaću, od sreće. Ne nameravam da patim, uopšte! Svaka misao takve vrste jača čoveka, daje mu snagu da se svako jutro zahvali Bogu što se probudio, da se zahvali za novi dan. Vreme na ovom svetu je kratko, ali i skupo. Ne shvatamo to odmah, već to ide sa godinama, da kažemo i sa iskustvom. Šetamo tako, zastanemo, mazim ti lice, ljubimo se u polumraku, što dalje od lampiona. Ne moraju svi da vide, poljupci su nešto naše, ne dam da ih bilo ko krade. Možeš da ih kradeš samo ti meni i ja tebi. Idemo kući, da se volimo.
Rastanaka će, još neko vreme, očigledno biti. Do tada, ulepšavaćemo jedno drugom život ovim sastancima. Trošićemo vreme kako treba. Ono je tu zbog nas, ne mi zbog njega.”
