Vojska Republike Srpske koja je izvojevala u ratu odbranu Republike Srpske i osigurala da Republika Srpska postoji ovakva kakva je danas, zvanično je ukinuta 1. januara 2006. godine i to od strane političara Republike Srpske i to bez referenduma, a koji je morao biti organizovan za tako važno pitanje.
Ukidanje Vojske Republike Srpske je izvršeno pod velikim međunarodnim pritiskom zapadnih sila u cilju slamanja vojne sile Republike Srpske, jedine im prepreke, a sve radi toga da bi zapadne sile na čelu sa NATO-om imale faktičku kontrolu nad ovim prostorom i da bi mogle nesmetano da vrše svoje geopolitičko-ofanzivne zadatke kako u Republici Srpskoj tako i na Balkanu.
Posle ustupanja grada Brčko i njegove teritorije od strane Republike Srpske i njenih političara državnoj zajednici, te prekomponovanje Brčkog u „distrikt“, koji je sada zasebna „federalna“ jedinica u državnoj zajednici Republike Srpske i Federacije BiH (što je urađeno za vreme današnjih vlasti u Republici Srpskoj SNSD-a), ukidanje Vojske Republike Srpske je bio jedan od najjačih udaraca na njen suverenitet, a pred kojim su ustuknuli Narodna Skupština, Vlada i Predsenik Republike Srpske (što je urađeno za vreme sadašnje opozicije u Republici Srpskoj SDS-a i PDP-a).
Iako po Dejtonskom mirovnom sporazumu nije bilo predviđeno da se ukine Vojska Republike Srpske, srpski političari su ustuknuli pred Zapadom, nisu imali hrabrosti ili volje da im se suprostave, i predali su Vojsku Republike Srpske bez odobrenja naroda, pod zajedničku komandu do nedavno neprijateljskoj vojsci, te na taj način ukinuli jedini garant očuvanja i odbrane Republike Srpske. Ovo je verovatno i jedini ovakav slučaj u svetu. Danas, Republika Srpska ima svoju policiju, ali za razliku od tadašnje vojske, njena moć je minorna i u procentima je na nivou statističke greške.
Svo naoružanje Vojske Republike Srpske je predato pod zajedničku kontrolu zajedničke vojske i NATO-a, a potom je najveći deo uništen pod okriljem “viška naoružanja”, a takođe dobar deo je davan zapadnim firmama u bescenje, da bi oružje Vojske Republike Srpske potom prodali na trećim tržištima (npr. u Gruziju i sirijskim teroristima) po cenama jeftinijim i do 1000 puta. Takozvani “višak naoružanja” koji je uništavan ili “neperspektivna imovina” kako su je nazivali, je imala za cilj onesposobljavanje bilo kakvog vojnog suprostavljanja, odnsno, drugačije rečeno, to je bila eliminacija značajnog vojnog faktora na Balkanu, Vojske Republike Srpske.
Infrastruktura (zgrade, poligoni, kasarne) koja vredi veoma mnogo, odnosno 22 lokacije u Republici Srpskoj, a o kojoj se i danas vodi politička polemika, takođe treba da se prenese u vlasništvo BiH, a što je i zahtev NATO-a. Kada se to uradi, Republika Srpska je spremna za ulazak u NATO. Srpski predstavnici u zajedničkim institucijama su saglasni sa tim i rade sve na tome. Potpisali su Zakon o odbrani BiH u kojem je određeno da će vlasti uraditi sve da bi se pridružili NATO alijansi, prisustvuju NATO savetovanjima i sastancima, dobijaju raznorazne izvršne naloge, saglasni su sa instaliranjem NATO protivraketnog štita na Jahorini (BRAAD), a za te ljude i za vršenje tih poslova se izdvajaju i plate na teret građana, a mediji u Republici Srpskoj pišu eseje o tome kako je korisno ući u NATO, isto kao što govore i neki srpski predstavnici u zajedničkim institucijama. U cilju ovoga se takođe ulaže značajan novac od strane NATO, kako kroz lične kontakte, tako i prema medijima, kako štampanim tako i televizijskim i internet medijima, a sve u cilju vršenja propagande i omekšavanja negativnog, odnosno neprijateljskog stava srpskog stanovništva prema NATO.
Nedvosmisleno je jasno, da se je imalo u cilju od strane zapadnih sila i NATO-a u sardnji sa domaćim političarima, ukidanje Vojske Republike Srpske, uništavanje i prodaja njenog naoružanja, te da se kroz politički pritisak i mizernim novcem dođe do cilja, a to je ubacivanje Republike Srpske u NATO mašinu i kontrola nad još jednom teritorijom, odnosno teritorijom Republike Srpske.
Veoma začuđuju, i nejasni su političari sa svojim izjavama, naravno iz Republike Srpske, o koristi pristupu toj vojnoj alijansi. Ovde, nećemo govoriti o tome šta je NATO radio u Republici Srpskoj i SR Jugoslaviji i širom sveta. Nećemo govoriti i o tome kako NATO maltretira srpsko stanovništvo jer se to veoma dobro zna. U vezi svega navedenog, a i možda je najbolje slikovito poređenje umetnice Ivane Žigon, kada su je pitali: “Da li Srbija treba da uđe u NATO”, te je ona na to odgovorila: “Ako silovana devojka treba da se uda za barabu koja ju je silovala, onda svakako!”
Udar na Vojsku Republike Srpske, odnosno njeno ukidanje bio je jedan od najvažnijih ciljeva zapadnih zemalja koje su uz pomoć domaćih političara ostvarile svoj cilj. Prvenstveno zbog toga jer je Vojska Republike Srpske u to vreme bila veoma respektabilna vojna sila na ovim prostorima.
Da bi se vojska ukinula i odbrana Republike Srpske prepustila Sarajevu, Vlada Republike Srpske je pokrenula inicijativu za izmenu Ustava Republike Srpske u skladu sa zaključcima Narodne skupštine, zaključcima Vlade i u vezi s Odlukom Narodne skupštine, a kojima je data saglasnost za prenos nadležnosti u oblasti odbrane s Republike Srpske na Sarajevo.
Kako se desilo – Republika Srpska na svoju štetu promenila sopstveni Ustav
Poslanici u parlamentu Republike Srpske su usvojili Ustavni zakon za primenu amandmana na ustav Republike Srpske kojim se nadležnosti u području obrane Republike Srpske prenose na Sarajevo, čime je od 1. januara 2006. godine prestao da bude na snazi Zakon o vojsci Republike Srpske, a kojim su se zakonom Ministarstvo obrane i Vojska Republike Srpske trajno ukinuli, a naoružanje i tehnika u najvećem delu uništili ili prodani pod sumnjivim okolnostima trećim zemljama ili su ih zapadne zemalje prodavale zemljama u sukobu i “opozicijama” zarad “demokratije”.
Navodni razlog za usvajanje ustavnog zakona je bila nazovi „obrambena reforma“ – odnosno, izdaja Republike Srpske, a u sklopu koje je ugašena vojka Republike Srpske, a potom sramno formirano zajedničko ministarstvo obrane i vojska državne zajednice BiH sa sedištem u Sarajevu.
Prema usvojenim amandmanima na Ustav Republike Srpske, Republika Srpska je izgubila fundamentalna obilježja i ovlaštenja Republike, da uređuje i osigurava poslove iz područja sopstvene obrane.
Poslanici parlamenta Republike Srpske tada su usvojili Zakon o prestanku važenja zakona o obrani i vojsci Republike Srpske, a parlament Republike Srpske tada je ovlastio premijera Peru Bukejlovića da potpiše sramni Sporazum o prenosu nadležnosti odbrane sa Republike Srpske na Sarajevo.
Važno je napomenuti da je i Zakon o odbrani BiH, sa članom 84. o aktivnostima za pridruživanje NATO-u, donet u razmaku od mesec dana sa Zakonom o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske (o ukidanju VRS), a koji je potpisao tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić, a Parlament Republike Srpske izglasao. Da još bude ironičnije počeo je da se primenjuje ekspresno, i to samo četiri dana posle glasanja, a zakonska procedura je osam dana. (odmah se zakon može primenjivati samo u vanrednim situacijama), pa je i ovo izgleda bila “vanredna situacija”. Postoje pouzdane informacije da je tadašnje najviše rukovodstvo Republike Srpske, u dva sata posle ponoći, lično skidalo table sa Ministarstva odbrane Republike Srpske na kojima je pisalo „Ministarstvo odbrane Republike Srpske“.
Zakon o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske
Srpski političari uvaljuju Republiku Srpsku u NATO
Da ulazak Republike Srpske u NATO alijansu nije prazna priča, kao i ozbiljnost ovog pitanja po Republiku Srpsku, potvrđuju i izjave srpskih političara. Ne samo izjave, nego i njihovo dosljedno delovanje i konkretni koraci ka uvaljivanju Republike Srpske u NATO.
Zakoni na nivou BiH moraju proći dvostruku proceduru, Vijeće ministara i Predstavnički dom. Odluke u Vijeću ministara se donose po princpu da moraju uključivati po1/3 delegata iz entiteta (tri delegata su iz Republike Srpske), a kada je ispunjen taj uslov odluka se donosi većinom glasova ili konsenzusom, što znači da su i političari iz Republike Srpske glasali za ovu odluku.
Važno je napomenuti da je Zakon o odbrani BiH, sa članom 84. o aktivnostima za pridruživanje NATO-u, donet u razmaku od mesec dana sa Zakonom o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske (o ukidanju VRS), a koji je potpisao tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić, a Parlament Republike Srpske izglasao!?. Da još bude ironičnije počeo je da se primenjuje ekspresno, i to samo četiri dana posle glasanja, a zakonska procedura je osam dana. (odmah se zakon može primenjivati samo u vanrednim situacijama), pa je i ovo izgleda bila “vanredna situacija”.
Opet se postavlja pitanje dosljednosti srpskih političara i njihove iskrenosti prema biračima i narodu po pitanju NATO.
