Priča mladog srpskog pisca ostaviće vas u dilemi da li ćutati ili ne, naročito kada su emocije u pitanju.
Priču prenosimo u celosti.
Nisam od onih koji znaju da ćute. Ni kada sam tužan, ni kada sam srećan. Emocije nisu igračka, ni tuđe, a ni tvoje. Nekada se prosto ne mogu kontrolisati, a nekada ni ne trebaju. Pa koliko koštalo… A zna da bude skupo.
Svi volimo da podelimo sa svetom kada nam se dogodi nešto lepo, kada se osećamo fenomenalno, kada sijamo i to biva prihvaćeno. Sa druge strane, kada smo tužni, nesrećni ili kada se desi nešto loše, pa to saopštimo svetu, naročito u savremenom dobu, preko društvenih mreža – eto osude! Te “patetično”, te “šta svi moraju da znaju”, te ovo, te ono.
Stanite, bre!
U redu, naravno da je “iks” puta lepše videti i čuti nešto pozitivno, ali to prosto uljuljka ljude. Nije svakodnevica baš tako blistava, šarena i raspevana. Ne pričam o “živimo u Srbiji” varijanti, može čovek da bude srećan i na Jupiteru ako tako odluči. Nego, nije to tema.
Što svi moraju da znaju da smo srećni, a da ne znaju da smo tužni? Zašto da nekada ne stavimo neku sliku na kojoj se raspadamo, a ne samo gde izgledamo pristojno, da kažem opšteprihvaćeni izraz, lepo? Lepota zaista jeste u oku posmatrača. Zašto stavljati maske? Jeste da su neki ljudi kao ajkule, kad osete krv, okupe se oko tebe i dokrajče te, ali zašto ste okruženi takvim ljudima? Odgurnite ih od sebe. Te ajkule ili “energetske vampire” je lako pročitati.
Gledam po sebi. “Moji” (mada ni ne trebaju navodnici) ljudi će biti tu i kad sam srećan i kad sam tužan… I kad pijemo pivo u parku i u kafiću. Kada imamo 200 dinara i 200 evra u džepu (to malo teže, al’ ‘ajde).
Mnogo se bre mrzimo, daj da se volimo, bar malo. ‘Ajde da (sa)slušamo jedni druge, međusobno da se pomažemo… I što je najbitnije, nikada da ne okrećemo glavu na drugu stranu.
Život čine i sreća i tuga. Niti je sreća hvalisanje, niti je tuga patetika. Neko će zbog tebe što čitaš ove redove možda nekada biti srećan… Ili već jeste. Na tebi je da ne dozvoliš da bude tužan.
