Grupa muškaraca raspravljala je kako, po njima izgleda najlepša žena na svetu.
Jedan je voleo oči crne kao ugalj, s vatrenim pogledom. Drugi je voleo sivo-plave oči, beskrajno duboke, kao nebo. Trećem su najdraže bile one sa braon očima, tople i nasmejane…
A za kosu, jedan je govorio da su lepše žene s kraćom kosom, a drugi je tvrdio sa dužom, koja pada sve do peta. Jedni su se oduševljavali onima sa visokim i veličanstvenim držanjem, a drugi radije manjim, nežnijim i elegantnijim figurama.
I svaki od njih je mislio da su njegovo mišljenje i opis najtačniji i nije prestajao da ubeđuje one druge u ispravnost svog suda.
Videvši da tako nikada neće stići do zajedničke saglasnosti, napokon rešiše da odu do jednog mudrog čoveka i da čuju njegovo mišljenje.
“Počeli smo da polemišemo, rekoše mu, i nismo nikako uspeli da se razumemo. Kaži nam ti, mudri čoveče, koja žena je najlepša žena na svetu?”
Dugo je starac gledao u bele vrhove dalekih planina, povremeno se neprimetno osmehujući, i na kraju odgovori sa ove tri reči: “Ona koju voliš.”
