Alisa Čanović (34) iz Trnopolja kod Prijedora nakon 15-godišnje potrage za svojom biološkom majkom, u martu je konačno čula njen glas. Majka je, kako Alisa kaže, nije zvala da je pita kako je, kako živi, kako izgleda i koga ima, već da je zamoli da zaustavi medijsku potragu za njom. Na kraju razgovora obećala je da će doći. Ali, od marta do sada ništa.
– Nije me pozvala da me pita kako sam, već da zaustavim javno traganje. Bez bilo kakvog osećaja mi je to rekla. Pokušala sam razgovarati s njom, ali mi je rekla da o tome ne može pričati telefonom i obećala da će uskoro doći, najkasnije do jula. Pitala sam je da li je mislila da nikad neću da odrastem, da je nikad neću potražiti. Rekla je da nije imala mogućnosti i onda je ćutala. Moram priznati da me iznenadila ta njena hladnoća. Da sam na njenom mestu, spakovala bih se u roku od 24 sata i rekla: „Odoh da je vidim, pa makar na dva sata, da se ispričam“, i nakon toga se vratila kući. To me ljuti, jer bi meni u svemu tome dan bio kao godina – govori sa mnogo emocija Alisa.
Ona je u međuvremenu biološku majku pokušala pozvati na isti onaj broj. Neuspešno, jer telefon odzvoni do kraja i ništa. Nije ju to obeshrabrilo, jer, kako kaže, neće odustati od susreta sa ženom koja ju je rodila.
– Imam pravo da znam ko je ona, imam pravo da znam ko je moj otac koji možda i ne zna da ja postojim. Zbog moje troje dece. Ne osuđujem je, ne tražim ništa od nje, osim odgovora na ova pitanja. Želim da je vidim, jer imam pravo na istinu. Nikoga ne mogu naterati na istinu, ali ona mi to duguje, da stane pred mene i kaže zbog čega me ostavila – odlučna je Alisa, piše Avaz.
Ona je sa svojih 18 godina, na ulici u Sanskom Mostu, gde je bila u izbeglištvu, saznala da je usvojena. Nepoznata žena joj je prišla i, kao da je reč o nečemu sasvim običnom, rekla ono što će Alisi promeniti život iz korena. Ali ne i odnos prema ženi, majci Besimi, koja ju je usvojila kao bebu od nekoliko meseci i othranila je kao svoje dete. Ta će žena za nju uvek biti njena prava majka.
Ostala sama
– Kada je majka Besima umrla, imala sam samo 18 godina i ostala sama na svetu, jer je otac Mustafa umro kada su mi bile samo četiri godine. Njega se ne sećam, osim likom. Ni srednju školu nisam bila završila kada je majka umrla. To je strašan osećaj, biti potpuno sam. Nedugo nakon saznanja da sam usvojena počelo je traganje za biološkom majkom. Put me odveo do Sarajeva i saznanja da sam usvojena kao beba u Domu na Bjelavama. Saznala sam i ime biološke majke, njeno godište, ali o ocu nije bilo nikakvih podataka – kaže Alisa.
Ona ženi koja ju je rodila poručuje i da ima troje prekrasnih unučića – Benjamina (5), Melisu (8) i Merjem (11).
Da je bilo kakvog posla
Alisa je vredna, bori se kroz život. Uz dečji doplatak od 105 maraka, nadničenjem na građevini i kada ga neko pozove, troškove u petoročlanom domaćinstvu pokriva njen suprug Alen. Težak život bio bi mnogo lepši kada bi ovoj majci troje dece neko ponudio posao.
– Završila sam školu za poljoprivrednog tehničara. Valjda negde postoji neko radno mesto za mene. Posla se ne bojim i to bi bilo pravo rešenje, pre svega za moju decu. Merjem i Melisa odlične su učenice petog i drugog razreda, Benjamin će naredne godine u školu. Tako bih svoju decu lakše školovala – kaže Alisa.
