Nikad se nijedan čovek, pa tako ni Zdravko Mamić kojem se ovih dana sudilo u Osijeku „za fubdalske malverzacije i pronevere u Dinamu“, nije uzdigao, a da nije pročišćen u ognju vlastite patnje.
Piše: Tomo MARIĆ
Važilo pre, isto i kasnije, ali ne važi danas! Još tragičnije i mnogo komplikovanije – može li se, uz moć vlasti i pravosuđa originalom falsifikata stići do pobede, pravde i istine; može, ali do pobede poraza!
Nesalomivi Zdravko Mamić, već celu deceniju, vodi bitku i dokazuje da nije crn i naopak kao đavo kod popa u crkvi, već da je svoj posao – izvršnog potpredsednika u Dinamu – radio najbolje što je mogao, a „modri“ su za to vreme osvojili sve u Hrvatskoj, imali svoje mesto u Evropi i izrasli u vodeći klub u ovom delu Starog kontinenta koji se nekad zvao Jugoslavija.
U svakoj revoluciji, pa tako i u fudbalskoj, makar se on zvala i nogometna, mnogo je nepoznatog – lomilo se društveno pred naletom privatnog – napred idu hrabri bezmalo na granici ludosti. Ruše se predrasude, krše dojučerašnji ideali, nema malih i velikih ljudi, pa tako ni klubova, već samo uspešni, i to, najčešće, po svaku cenu.
U toj bezobzirnoj lomljavini novog i starog Mamić je jurio u sprintu, prestigao do tada moćniji i čuveniji Hajduk, posle je preskočio Crvenu zvezdu i Partizan, od nekadašnje jugoslovenske „velike četvorke“ izrastao je u fudbalskog vladara jugoistoka Evrope. U tom stvaraločko-rušilačkom zanosu, pretvarajući staro i prevaziđeno, u novostvoreno i na fudbalskom tržištu samoživo dobijao je, u početku, priznanja od onih koji su žalili što i njihovi sportski ljubimci nisu se prestrojili i uspinjali na isti način.
Za razliku od svih „velikana“ bivše Jugoslavije Dinamo je jedini postao redovan akter evropskih takmičenja na visokom nivou, ostvarivao transfere s fudbalerima vredne desetine miliona evra, obezbeđujući na taj način klupski budžet po pet-šest puta veći nego u Hajduku, Zvezdi i Partizanu. Ko, na primer, od navijača tih klubova ne bi bio srećan da je njihovog ljubimca predvodio energičan i sposoban čovek kao što je Zdravko Mamić. Sumnjam da takav postoji. U eri najvećih uspeha, i rezultatskih i poslovnih, Zdravko Mamić je isticao da je fudbalski posao učio u Jugoslaviji od Dragana Džajića, Vladimira Cvetkovića, Nenada Bjekovića i Žarka Zečevića, što mnogima i nije bilo po volji. Za to vreme, među svojima, u „lijepoj njihovoj“, ma koliko se branili od „balkanizma“: otvorena je „Balkanska krčma“ u kojoj se sve prašta osim uspeha! Delio je javnost na „Mamićevce“ i „one druge“, s tim što su se „oni drugi“ množili geometrijskom progresijom. Bojkotovali su ga navijači, sticao je neprijatelje i „jezikom bez dlake“, da bi konačan epilog bio: javne osude, uvrede i optužbe, istrage i hapšenja, dani zatvora, sve do rečenog suđenja u Osijeku kada je on ponovo bio glavni akter, iako ga je slavni Luka Modrić svojim iskazom oslobodio svih optužni koje su mu do tada stavljene na teret.
Šta se desilo za vreme iskaza oca Dejana Lovrena, takođe mu je išao u prilog, sam Bog zna. Mamić je u vatrenom govoru rekao sve i svašta sudijama, svojim advokatima (čak ih je otpustio!), tužiocu, posle novinarima uz vapaj koji nije izrekao, ali je proistekao iz onoga što je govorio – imam li ja pravo na istinu i pravdu?!
Biće ipak da je u svojoj čudnoj trci života Zdravko Mamić napravio ključnu grešku, prevideći da cilj nije na kraju staze, već na sredini, kada je i prošao kroz njega, a da nikada, pa ni na osiječkom sudskom procesu neće doznati zašto je trčao sve dalje i dalje…
