Vele da na Velebitu postoje trideset i dve jame koje su 1941. godine gutale Srbe. Kada neko pomene jamu, a nikada niste videli ni jednu, nemate ni predstavu šta je to. Prvog jula ove godine, učestvovao sam na hodočašću na Jadovno i prvi put se susreo sa jamom. Bila je to Šaranova jama, a potom i jama pod Grginim Brijegom.
Piše: Mario JEGDIĆ
Liku sam uvek zamišljao kamenitu, okovanu u stene, nešto poput Katunske nahije. Ono što sam video nije ni nalik tome. Prvog dana jula bujala je u zelenilu. Oivičena planinama prekrivenim šumom, zelena i sveža sijala je na jutarnjem suncu. Nad njom se nadnosi Velebit, moćan i mračan, koji se pruža čitavim zapadnim obzorjem. Sve je delovalo usnulo – obrađena polja, žita koja su se talasala kao more, zeleni pašnjaci, brda pod šumom i kuće na obodima polja pod brdima. Prosto je neshvatljivo da ovakav predeo ima tako mračnu i krvavu istoriju. Lika je natopljena krvlju desetina hiljada nevinih žrtava. To su bili ljudi koji nikome ništa nisu skrivili. Najveća krivica im je bila što su bili Srbi i pravoslavci. Desetine hiljada Srba sa prostora Nezavisne Države Hrvatske je stradalo u velebitskim jamama u proleće i leto 1941. Većina nas zna za zločine ustaša nad našim sunarodnicima ali to je suvoparno i beskorisno znanje koje jedino dobija na težini ako se lično, licem u lice, suočite sa mestima gde su stradale hiljade nedužnih. Nažalost takvih mesta je na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine i previše. Jedno od njih je i Jadovno. Jadovno je bilo deo kompleksa ustaškog logora Gospić – Jadovno – Pag. U ovom kompleksu logora stradalo je više od 40000 ljudi, a velika većina, njih oko 38000, bili su Srbi. Žrtve su dovođene sa svih strana – iz Hercegovine, Bosne, Slavonije, Srema, Like, Banije, Korduna i drugih delova tada stvorene Nezavisne Države Hrvatske. Zverski su mučeni, pa su tako izmučeni i izmrcvareni, dovođeni na Velebit i bacani u kraške jame.
Vele da na Velebitu postoje trideset i dve jame koje su 1941. godine gutale Srbe. Kada neko pomene jamu, a nikada niste videli ni jednu, nemate ni predstavu šta je to. Prvog jula ove godine, učestvovao sam na hodočašću na Jadovno i prvi put se susreo sa jamom. Bila je to Šaranova jama, a potom i jama pod Grginim Brijegom. Ko ne zna da je to jama, ne bi je ni primetio. Jama pod Grginim Brijegom nalazi se odmah pored šumskog puta, okružena drvećem i ako vam neko ne kaže šta je, možete pomisliti da je obična vododerina. Kada ste svesni da je ta jedna jama progutala možda i na hiljade ljudi počnete da je posmatrate kao vrata pakla. Pored ove jame je postavljen veliki drveni krst koji su hodočasnici izneli 6 kilometara, uz velebitske strane, šumskim putem. Kada ste tamo, na tom mestu, osećanja vam se mešaju i naviru. U grudima mi se steglo nešto, veliko poput pesnice i pelo se ka grlu. Vrlo je teško pričati o tome i verujem da to može da u potpunosti razume samo onaj ko doživi tako nešto. Posle svega toga treba jesti, spavati, nastaviti svoj život i govoriti ljudima o tome. A to nije lako. Ništa od toga, a naročito širiti priču dalje. A to je ono najvažnije jer mnogi ljudi o pojedinostima stravičnih zločina nad našim sunarodnicima ne znaju gotovo ništa. Vrlo je važno osvestiti ljude, pripovedati im o svom iskustvu i privoleti ih da i oni krenu na isto hodočašće. Dovoljno je da na naredno hodočašaće, sledeće godine, krene makar jedna osoba kojoj ste preneli utiske i već je velika stvar urađena. Jer ako se mi ne sećamo, niko se drugi neće setiti. Ako zaboravimo šta nam se dogodilo, može nam se ponovo desiti nešto slično.
A Lika, lepa, zelena i pomalo tužna. Tužna jer je ostala bez Srba. I Teslin Smiljan je bez Srba. Ustaše su u Smiljanu 1941. godine pobile više od 500 Srba svih uzrasta, spalile crkvu Sv. Petra i Pavla i Teslinu rodnu kuću. Ono malo preostalih Srba odneo je potonji rat koji je počeo 1991. Pravoslavna crkva u Smiljanu je dva puta rušena i danas je obnovljena. Živi samo kada dođu Srbi iz drugih krajeva. I tada zvone zvona. Zvone i njihova tužna jeka prolama se brdima oko Smiljana kao podsetnik da su tu nekada živeli ljudi kojih danas više nema i čiji potomci, ako ih ima, negde daleko sanjaju dedovinu.
Nas hodočasnike je potom put odveo u Medak. Medak se nalazi na obalama reke Like, podno Velebita. Nekada je bio jedno od najvećih srpskih sela gospićkog kraja a danas jedva da u njemu neko živi. Posetili smo manastir Sv. Jovana, staru crkvu, koja je više puta rušena i obnavljana. Tamo su nas toplo sačekali lokalni Srbi na čelu sa njihovim mladim sveštenikom. U Medku su ostali uglavnom stari ljudi. Nekada je medački kraj naseljavalo više od hiljadu Srba a danas ih u desetak sela i zaselaka ima šezdesetak. Možda najdirljiviji trenutak je bio naš odlazak iz Medka. Lokalni Srbi su se skupili ispred crkve i pozdravljali nas dok smo mi kretali put Srbije i Republike Srpske. Njih tridesetak, sa mladim sveštenikom na čelu, ostalo je da nam maše dok su naši autobusi odlazili. Mi smo otišli našim domovima i ostavili ove ljude da i dalje vode svoju bitku. Ali nismo ih zaboravili. Bar ne mi koji smo tog dana bili njihovi gosti. Ali i dalje se pitam jesmo li ih mi kolektivno kao narod zaboravili i od njih odustali. Takođe, stalno mi se vraća jedno pitanje – zašto? Zašto je neko pobio stotine hiljada nedužnih Srba od 1941. do 1945? Zašto su potomci stradalih proterani pedeset godina kasnije? Koja je bila njihova krivica? I naposletku, pitam se, zašto zaboravljamo naša stradanja? Jer ako mi zaboravimo, ko će se sećati.
Autor je starješina Srpske omladinske kulturne organizacije „SOKO“
