Zorica Kolundžija(29) jedina je pripadnica lepšeg pola za volanom taksi vozila u gradu na Sani.
Ovim poslom počela je da se bavi pre par dana, a za „EuroBlic“ priča da je oduvek volela automobil i vožnju.
– Kada smo ja i sestra odrasle, međusobno smo se uvek borile da dobijemo automobil od mame. Čim sam postala punoletna odmah sam položila vozački ispit i vozim već 11 godina – kaže ona.
Priča da je radila brojne poslove nakon završene srednje ekonomske škole. Na IT akademiji završila je smerove za sistem administratora i veb dizajn. Međutim, posao u struci ne može da pronađe.
– Zato sam odlučila da taksiram, jer je danas hiperprodukcija svega. Diploma ne vredi u državi gde prednost imaju neznalice, kriminalci i oni sa kupljenom diplomom – tvrdi ona.
Dodaje da joj takva realnost još teže pada, jer je dete poginulog borca. Njen otac Radoslav Kolundžija, poginuo je među prvima braneći Prijedor.
– Oca nisam upamtila, bio je vojno lice na dužnosti 1992. godine, kada su ga presreli kod Tvrđave i ubili na licu mesta – priča Zorica.
Dodaje da je tokom potrage za poslom kucala na brojna vrata i tražila bilo kakvu priliku.
– Veliki sam borac po prirodi i zato sam odlučila da sama pokrenem svoj posao. Za mene su čuli momci iz jedne taksi službe i pozvali su me da im se pridružim, prihvatili su me kao sestru i beskrajno sam im zahvalna – ističe ona. Navodi da njeno pojavljivanje u poslu taksista, nije ostalo bez reakcija.
– Ostale kolege su mnogo ljubomorne zbog konkurencije, pogotovo što sam ja žena. Evo čula sam da već ima jedna žalba na mene u vezi sa zauzimanjem taksi mesta – priča ona uz osmeh.
I dok su muškraci taksisti pomalo ljubomorni na Zoricu, žena u taksi vozilu dobro je došla pripadnicama lepšeg pola.
– Devojke su oduševljene. Kada uđu i vide mene kažu kako ne mogu verovati da ih vozi žena. Mislim da se osećaju sigurnije kada ih ja vozim noću, ili pogotovo vikendom nakon izlaska u grad – priča ona. Dodaje da taksiranje kao i svaki posao, zahteva posvećenost i odgovornost.
– Početak kao i svaki drugi je težak, radim i danju i noću, ali puna sam pozitivnog osećaja, i mislim da je to zato što su me momci iz naše grupe super prihvatili – uverava ona.
Taksiranje često i opasan posao
– Do sada nisam imala neugodnih situacija. Upozorile su me kolege da će biti slučajeva kada neko neće hteti da mi plati vožnju, možda ću ga dovesti do kuće, a on pod dejstvom alkohola samo izađe i ne plati. Upozorili su me i da ne primam u taksi, vidno pijane mušterije – kaže Zorica.
U potrazi za poslom ova mlada žena je odlazila u Nemačku, Austriju i Maltu.
– Ne kajem se što sam se vratila, i nikada ne bih otišla iz ove države, jer kod nas je najbolji život, ali ipak nedostaje perspektiva za mlade – zaključuje ona.
Inače, Zorica je bila uspešna sportistkinja. Trenirala je atletiku, tekvando, te ženski fudbal 15 godina. Bila je i član ženske fudbalske reprezentacije BiH i njen kapiten.
Očev lik i delo ljubomorno čuva tetovažom
Zorica veruje da mnogi lokalni predstavnici ne znaju da je njen otac dao život za odbranu Prijedora. Ona uspomenu na njega verno čuva tetovažom njegovog lika na ruci.
Kada je poginuo, ona je imala samo četiri godine, a njena sestra šest.
– Da imam oca, možda bi mi bilo lakše u životu. Ulogu oca rano je preuzela moja majka, ali ne može majka biti i majka i otac koliko god da se trudila – kaže ova mlada taksistkinja i dodaje da joj je majka velika podrška u životu.
