“Počelo je 1945. godine na Kalemegdanu kada je grupa mladih entuzijasta koji nisu imali mnogo veze sa košarkom počela da uči pravila nove igre. Počeli smo kao totalni diletanti, iza nas je na prvom prvenstvu na kojem smo učestvovali bila samo Albanija”
O kvalitetu naše košarkaške reprezentacije najbolje govori to da je lakše izbrojati takmičenja na kojima naši košarkaši nisu osvojili ništa. Od 1961. do 2002. godine reprezentacija Jugoslavije učestvovala je na 39takmičenja. Medalje, ako izuzmemo sankcije, nisu donete – šest puta.
“Ovde se tradicionalno igra dobra košarka. Mi to jednostavno tako radimo. Kao što dobro gajimo šljive, tako smo dobri i u košarci”, kaže za novi broj Original magazina, koji se dobija na poklon uz Nedeljnik, novinar i autor knjige Džez basketAleksandar Miletić.
Ta imena koja su “započela priču” glase: Nebojša Popović, Borisav Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić. Očevi osnivači. Zahvaljujući njima desile su se sve trojke Aleksandra Đorđevića u poslednjim sekundama, sve Teodosićeveasistencije kroz nečije noge, sva Bodirogina “školovanja” Amerikanaca i sva Koraćeva slobodna bacanja iz bunara.
“Počelo je 1945. godine na Kalemegdanu kada je grupa mladih entuzijasta koji nisu imali mnogo veze sa košarkom počela da uči pravila nove igre. Počeli smo kao totalni diletanti, iza nas je na prvom prvenstvu na kojem smo učestvovali bila samo Albanija. Dakle, bili smo zemlja operisana od košarke. Košarka tada nije postojala, kao kad bi neko sad rekao da igra skvoš ili kriket. I još kaže – bićemo prvaci sveta u tome. Kakve mi veze imamo sa kriketom? To je bilo ravno tome. A gde smo danas? Niko više ne postavlja pitanje, medalja se podrazumeva”, navodi Aleksandar Miletić.
A šta je bilo potrebno da bi se to dogodilo?
“Imali su dovoljno pameti, vizije i – što uvek ističem – strpljenja. Mnogi danas nemaju strpljenja, javnost, treneri, predsednici saveza… Kada god smo imali strpljenja, sačekali smo rezultate. Prvu medalju smo osvojili tek 1961. godine, radili smo 14 godina za nju. A od tada do 2002. godine… Maltene je sve bilo naše”, kaže Miletić.
Prema njegovim rečima, velike stvari su urađene jer su “postojali ljudi koji znaju šta rade i na plodovima njihovog rada neki danas imaju ugovore od sedamdeset miliona dolara”.
“Postojao je razvijen sistem, svi klubovi su radili za reprezentaciju i to je donosilo uspehe. Igrači su se posebno pripremali tri meseca, svi klupski treneri su radili zajedno sa selektorom, a sve po programu reprezentacije. Tako se dođe do jezgra tima. Sve je počelo kad smo počeli da pravimo selekciju. Žeravica je najzaslužniji za to, iako je pre njega isto radio i Aca Nikolić. Košarku nisu mogli da igraju svi, samo najtalentovaniji. Od košarke smo napravili nauku, radilo se po testovima američke vojske, psihičkim, fizičkim… Biralo se 20najboljih igrača iz stare zemlje od dvadeset miliona ljudi. Takođe, uvek bi neko iz stručnog štaba postao novi selektor, uvek je sve prelazilo s kolena na koleno”, navodi autor Džez košarke.
Poznato je to da je Radivoj Korać u Beograd doneo prvu ploču Bitlsa. Košarkaši su uvek bili nešto više od sportista. Avangarda. Ljudi koji su voleli knjige. Neko ko ne izgovara tek tako “dali smo 110 posto svojih mogućnosti, ispunili smo dogovor iz svlačionice…”
“Kada smo osvojili zlato 1980. godine svi igrači osim Daneuakoji je radio su bili ili studenti ili su završili fakultet. To je bio trend”, navodi Miletić. “U Crvenoj zvezdi i Partizanu su igrali ili studenti ili oni koji su završili studije. Košarka je uvek važila za nešto čime se ljudi diče. Vremena su se promenila, ali ostao je taj nadimak. Ljudi iz košarke su uvek bili avangarda, košarka je uvodila novine i vukla napred naš sport”, kaže Miletić.
