Jasmin Džemiđić iz Sarajeva kaže da se potrudio da tri puta ostane osoba sa invaliditetom. Ali generalno, “dobro je prošao”. Danas mnoge uveseljava humorom i pozitivnim stavom kao sitdaun (sit-down) komičar.
„Jasmin Džemiđić je peti član četveročlane porodice“, šaljivo i u svom stilu odgovara Jasmin na pitanje ko je zapravo on.
– Nisam ni bio u planu, to je početak osamdesetih godina kada porodice u Sarajevu imale jedno ili dvoje dece. Pošto su roditelji već imali dvoje dece, hteli oni mene ili ne, ja sam im se desio – navodi šaljivo Jasmin za “Dojče vele”.
Kaže kako je sve nekako u životu krenulo naopačke, od te 1983. kada je rođen. Prilikom porađanja pupčana vrpca mu je bila obmotana oko vrata i doktorka koja je to pokušala srediti mu je istegla kukove. Problemi tu ne prestaju i veći deo detinjstva provodi u bolnici, na operacijama ili u banjama na rehabilitaciji. Razlog je dečija paraliza, stanje koja ga prati celi život i zbog koje je danas u kolicima.
Nezgodama i problemima tu nije kraj, sa četiri godine ispada kroz prozor kuće, dok ga pred kraj srednjoškolskog obrazovanja udario motociklista.
– Potrudio sam se da čak tri puta ostanem osoba sa invaliditetom – kroz humor će Jasmin.
Život je tako hteo pa mu je bolnica postala druga kuća, kako kaže. Do sada je imao devet operacija, a očekuje ih još nekoliko. Bez obzira na sve, redovno uspeva završiti školovanje i zahvalan je roditeljima što ga nisu poslali u specijalnu školu nego je pohađao redovnu nastavu. Čak i u ratu.
– Detinjstva se sećam kao bezbrižnog. U mahali sam odrastao, ali ne u mahali što je ona danas, nego kakva je bila nekada u Sarajevu. To je vreme kada te komšinica gleda sa prozora, na tebe ne da bi te grdila, nego što pazi na tebe. Pošto nisam mogao hodati do četvrte godine, ja sam puzao, ali me to nije sprečavalo da uspem pobeći, pa su me lovili po mahali. A bio sam brz – kaže Jasmin.
Sretan je što tokom školovanja nije bilo većih ispada druge dece prema njemu, s obzirom na invaliditet.
– Bilo je nekih pogleda ili sitnih dobacivanja. Čim si drugačiji odmah si im malo čudan, ali generalno sam dobro prošao. Čak su toliko normalno gledali na mene da sam par puta dobio batine u školi – kaže on.
Ako dete ima invaliditet, ne smeju roditelj i učitelji invaliditet praviti još većim, dodaje Jasmin.
– Moraju se ponašati prema takvom detetu kao prema svakom drugom. Ako ima zadaću mora je uraditi, nema popuštanja. Ako je ostalo suđe od ručka na stolu, mora ga skloniti. U protivnom se stvaraju loše navike koje je kasnije teško ispraviti – dodaje Jasmin.
Osmehom prevazilazi sve poteškoće
Bez obzira na invaliditet i zdravstvene probleme Jasmin, kao pravi borac, hrabro, pun optimizma i sa osmehom prevazilazi sve poteškoće i izazove. A uspešno nasmejava i druge. Počeo se baviti, kako je on zove sitdaun komedijom, te je uspešno koristi kako bi zabavio i nasmejao druge, ali i skrenuo pažnju, jer su teme koje koristi uglavnom vezane za osobe sa invaliditetom.
Na taj način se bori protiv predrasuda i ukazuje na nedostatak prava, ali i dokazuje kako osobe sa invaliditetom mogu biti aktivni učesnici predstava, a ne samo gledaoci.
– U početku je išlo jako teško. Ljudi si mi bukvalno izlazili usred nastupa. I tada su teme mojih šaljivih nastupa bile različite situacije u kojoj bi se našao kao osoba u kolicima, te sam ismejavao takve momente. Ljudi nisu mogli izdržati, bilo im je smešno ali istovremeno i neugodno te se nisu mogli smejati i jednostavno su izlazili sa nastupa. Tek su se vremenom uspeli navići, kada su videli da sam i ja opušten, pa su se smejali šalama – kaže on.
Komedija je njegov način ukazivanja na probleme, a istovremeno njemu nastupi znače mnogo, te su mu svojevrstan izduvni ventil. Iz ličnog iskustva može potvrditi da smeh zaista leči, a to se na njemu da primetiti jer je gotovo uvek vedrog duha, optimističan i dobro raspoložen.
Danas živi u naselju Švrakino selo u Sarajevu sa sestrom i njeno dvoje dece u kući sa 40 kvadrata. Ima tu sreću da je kuća prilagođena te nema nepotrebnih pragova i drugih prepreka.
Voli izaći, provesti se, pa i uveče zaplesati u klubu u kolicima. Ponekada ga čudno pogledaju, ali mu ne smeta, želi da pokaže kako i osobe sa invaliditetom imaju pravo i potrebe za društvenim životom, uključujući i ples u kolicama. Smeškao se na pitanje da li ima devojku koja bi zaplesala s njim: “devojka je uvek bilo i biće, šta ću kada sam vrlo naočita osoba sa invaliditetom.”
Jedini je sitdaun komičar u BiH ima planove za budućnost i posluži li ga zdravlje nastaviće borbu za prava osoba sa invaliditetom, te će i dalje nasmejati publiku na svojim nastupima. Nove šale već su u pripremi.
