Retki su bili televizori u Podgrmeču, tamo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, crno-beli “lampaši” Elektronske industrije Niš, ekrani im se gasili u tačkicu, dva kanala, toliko ih je i bilo, prebacivana su na tastere. Na njima se uglavnom gledao “Dnevnik” u pola osam i sport, pogotovo prenosi utakmica. To su bili posebni događaji u našem zaseoku.
Banjalučki student prava, ujak Duško Budimir, koga su svi znali po nadimku Džon Lenon, jer je neverovatno ličio na pevača slavnih “Bitlsa”, jedne prilike kada je došao sa studija iz Banjaluke na vikend, organizovao je “sportski kviz” za mene i mlađeg brata Darka, ko zna više slavnih sportista Jugoslavije. Bio je naš “prozor” u svet sporta. Tema je bila rukomet, naišlo je ime Zdravko Rađenović.
-Uh, kako je Beli igrao rukomet. To je rukometna rapsodija uz koju se uživa. Jedan je od najboljih, možda čak i najbolji rukometaš ne samo u Jugoslaviji nego i svetu – pričao nam je mamin brat.
1 od 3
Pored muzike i “longplejki”, gramofonskih ploča sa 33 obrtaja, ujak je voleo sport, u hladu pod višedecenijskom lipom u Basarama ispričao je jedan detalj iz 1979. godine koji mi je urezan u memoriju i danas:
-Rađenović je bio istinski dasa, svi su ga obožavali. Majstor rukometa, šampion Evrope s Borcem 1976. godine. Pored rukometa fantastično je igrao mali fudbal, tačnije rasturao. Na terenima kod “Venecija” mosta mi studenti smo se okupljali kada vidimo Belog da je došao, otimali smo se da budemo zajedno s njim na terenu. Posebno su nas fascinirali njegovi mišići i građa atlete, zdrava sportska figura, mnogi od nas muškaraca smo želeli da imamo takvo skladno telo. Pomno smo ga posmatrali kada se presvlačio, svaki njegov pokret, spremajući se za igru. Osim toga bio je moj ljubimac od svih rukometaša Borca zbog posebnog imidža, duge kose, a uz to nosio je i naočale kao ja. Onako visok, samom pojavom nametao se kao autoritet i idol mnogih generacija, junak naših studentskih dana. Voleo sam ga jer je iz Palanke, i to Bačke, baš kao i mi, samo što se naša zove Lušci.
Dečija mašta može svašta, u glavi se mnogo toga mota, zamišljao sam sebe jednog dana, kada postanem sportski novinar, što je bila moja velika želja od ranog detinjstva, da se sretnem sa Belim Rađenovićem. I sreo sam se!
Čovek čvrstog karaktera, rukometna legenda, osvajač zlatne olimpijske medalje iz Los Anđelesa 1984. godine, svetski vicešampion 1982. i bronzani sa SP 1974, pobednik Mediteranskih igara 1975. i 1979. godine. I tada, 2011. godine, na Izboru deset najboljih sportista Republike Srpske, Rađenović se držao gospodski, imao je lafovske manire, videlo se da je jedan od najboljih sportista koje je Banjaluka ikada imala. I skromna ljudina! Pre toga sretali smo se nekoliko puta u Gradu, bili u istom, rukometnom društvu, u kafićima u parkiću kod Narodnog pozorišta. Na mene je ostavio utisak neverovatno čvrstog karaktera, čoveka koji vrlo dobro zna šta hoće i upornog u svojim zamislima. Prirodni gospodin.
Danas je, Beli Rađenović, daleko od svog Borca, kao i većina bivših rukometaša ovog slavnog kluba koji je proslavio Grad na Vrbasu. Iako ga duša boli, nepravda još više, retko priča o Borcu, čak i kada je njegov sin Igor bio šef stručnog štaba. Neće da priča ni o rukometu, ponekad, neobavezno sa prijateljima. Izbegava i analize.
-Ne želim da se namećem. Ako neko smatra da svojim iskustvom i znanjem mogu da pomognem savetodavno zna gde me može naći. Volim Borac baš kao i mnogi bivši igrači i mi uvek klubu želimo najbolje – govorio je Rađenović u trenucima kada su klubom defilovali mnogi za koje su njegovo, ali i imena Milorada Karalića, Abasa Arslanagića, Nebojše Popovića, Dobrivoja Seleca, Zlatana Arnautovića… samo klupska istorija oličena slikama na zidu.
Ostvario se moj dečački san, postao sam sportski novinar i sreo Zdravka Belog Rađenovića, u Banjaluci, Gradu rukometa, aleja i lepih žena. Lepotica sa Vrbasa postala je i moj Grad, ujak Duško danas živi u Beogradu. Čujemo se, a on zna da me često pita:
-Ima li Belog Rađenovića? Voleo bih da ga vidim kada dođem u Banjaluku. I danas su mi njegove slike sa studentskog igrališta pred očima. Bio je rukometni maestro i fudbalski majstor. Svestrani sportski umetnik.
Danas, u mom sećanju ostala je rodna kuća pod Grmečom i slika široke krošnje lipe koja broji sedmu deceniju odolevajući vremenu i ljudima, pod kojom sam prvi put čuo ime istaknutog jugoslovenskog rukometaša Zdravka Rađenovića Belog. I zapamtio!
Pohvale od Stinge
Zdravko Rađenović je jedini rukometaš u istoriji Borca koji je osvojio oba evropska trofeja, Kup šampiona 1976. i Kup IHF 1991. godine, sa 24 i 39 godina.
Na manifestaciji “Banjalučka sportska noć” u organizaciji revije “Svijet sporta”, zajedno sa strelcem Jasnom Šekarić, proglašen je za najboljeg sportisti Jugoslavije u dvadesetom veku.
Slavni rumunski rukometaš Vasil Stinga pre nekoliko godina na turniru u Doboju je rekao:
-Zdravko Rađenović je bio jedan od najboljih rukometaša koje je svet ikada video!
