Šta je „alajbegova slama“, zašto se baca “drvlje i kamenje“, treba li nam „medveđa usluga“ i ostale neodumice

Šta su obojci, i zašto je uvek bolje završiti sa opancima? Kako je moguće da „izvlačenje debljeg kraja“ može da ima dva sasvim suprotna značenja? Ko to ima, a ko nema „dlaku na jeziku“? I zbog čega političari „mlate praznu slamu“?

Srpski jezik bogat je starinskim izrazima koji se svakodnevno koriste čak i današnje vreme, u ovom dobu globalizovane upotrebe engleskog jezika i reči. Nemamo ništa protiv engleskog jezika niti protiv upliva stranih reči u srpski — to se dešavalo oduvek, a jezik je živi organizam koji se opire i pravilima i puritanizmu.

Međutim, smatramo da treba čuvati ono što već imamo, ono što je naše, pre nego što tuđe takođe postane naše (kao što je „fudbal“ postao naš, a naš „nogomet“ postao tuđi). Shodno tome, rešili smo da pojasnimo nedoumice oko nekih čestih izraza koji se mogu čuti u medijima, na autobuskim stanicama, u tramvajima, po kafanama, svuda. Probrali smo sedam takvih frazema.

„ALAJBEGOVA SLAMA“

Ovaj izraz postoji samo u srpskom jeziku, iako je „alajbeg“ reč turskog porekla. Tokom osmanlijskog doba to je bio zapovednik spahija u jednom sandžaku, starešina alaja, formacije ekvivalentne današnjem konjičkom puku. Kasnije, nakon reforme, bio je komandir žandarmerijskog puka.

Elem, jedno od njegovih zaduženja bilo je i to, da obezbedi seno, slamu i sve druge potrebe za jahaće i tovarne konje svog alaja tokom ratnog pohoda. Tu leži ključ za razumevanja ovog frazema, koji znači: „imovina bez gospodara, nešto što može svako uzimati i koristiti se njim“, dakle nešto što je i svačije a i ničije, „što se može raznositi i trošiti bez ikakve mere i kontrole“.

Kako je nastao frazem? Postoje dve mogućnosti. Prvo, da je sa slabljenjem centralne vlasti u Osmanlijskom carstvu došlo do umnožavanja i uvećavanja javašluka, pa stoga i do neodgovornog odnosa prema toj zajedničkoj svojini pod alajbegom. Druga opcija — postojao je neki konkretni alajbeg koji se tako ponašao. U prilog toga ide i to, što neki izvori alajbega pišu velikim slovom — Alajbeg — što ukazuje na osobu a ne na koncept.

„BACATI DRVLJE I KAMENJE“

Izraz označava žestoke napade na nekoga i njegove oštre osude, zbog nečega. Ponekad se javlja i u drugačijim oblicima, koji sa sobom nose glagole različite od „bacati“, pa tako može da bude „dizati, sipati, sasuti, osuti“; upravo je ovaj poslednji, „osuo je drvlje i kamenje“, najčešća alternativna varijanta.

Poreklo njegovo vezano je za drevni običaj masovnog pogubljavanja najtežih prestupnika, stvarnih ili umišljenjih, i to kamenovanjem, za šta znaju sve kulture od pradavnih vremena, pa i tako i ove naše evropske: od Persijanaca, Egipćana i Jevreja, preko Grka, Rimljana i Gala, do Arapa i koga sve ne.

Ubice roditelja, izdajnici, bogohulnici, svetogrdnici, preljubnici, nisu se mogli nadati boljem od toga. Razjarena gomila pratila bi nesrećnika pod stražom izvan grada ili sela, što je simbolisalo isključenje iz zajednice pre egzekucije, a onda bi cela rulja na njega sasula sve što im je pri ruci dok ne umre:kamenje je glavno bilo, ali frazem sugeriše da se bacalo sve što bi moglo naneti teške telesne povrede. Nakon što kažnjenik premine, ljudi se moralno rasterećeni vraćali svojim domovima, a gomila krša nad pogubljenim bila je držana za mesto prokletstva.

„IZVUĆI DEBLJI KRAJ“

Ovaj izraz poseduje dva, sasvim suprotna značenja. Uglavnom se shvata u smislu „proći vrlo loše, nastradati, nadrljati“, ali u srpskim se rečnicima takođe javlja i u smislu „pri deobi (nečega) dobiti bolji, vredniji deo“.

Ovo se objašnjava time, što se po drugom shvatanju primenjuje pri deljenju nečega, pa je i logično da je bolje da dobiješ nešto deblje, veće u takvoj situaciji. Otkud onda ovo prvo značenje? „Batina ima dva kraja“, to je jako dobro poznata naša izreka. Jedan kraj je deblji. To nije kraj batine za koju se ona drži kada se neko ili nešto udara. Prema tome, izvući deblji kraj znači dobiti batine, ili u širem smislu — nastradati, nadrljati. Sasvim je suprotna sudbina onoga ko batinu drži za tanji kraj.

U Hrvata se javlja i izraz „izvući tanji kraj“, verovatno u smislu „proći loše pri deobi“. Postoji i izraz „izvući kraći kraj“ koji je uvek loš, jer je nastao iz običaja izvlačenja štapića ili šibica, od kojih je uvek samo jedna kraća od ostalih.

„BEZ DLAKE NA JEZIKU“

Ovaj frazem znači „govoriti odrešito, sasvim otvoreno, iznositi svoje mišljenje bez ustručavanja“. Poreklo ovog izraza gotovo je nemoguće ustanoviti, no, zanimljivo je da postoji još samo u nemačkom jeziku ali u obrnutom obliku sa istim značenjem: Nemci, naime, kažu „imati dlaku na jeziku“ (u smislu biti drzak, imati dugu jezičinu), kao i „imati dlaku na zubima“ (u smislu biti energičan, oštro braniti svoje stajalište, biti drzak).

Kako su se paralelno razvila ova dva frazema, teško je reći, što smo već napomenuli. Dve hipoteze postoje, ali to ne znači da je neka od njih tačna. Prva kaže da je izraz nastao otuda, što se u nekim našim krajevima veruje da onome ko laže izraste dlaka na jeziku (kao Pinokiju nos). Oni koji ne lažu i nemaju šta da kriju, mogu da pokažu jezik, odnosno da govore otvoreno. Nemci sa svoje strane svoj izraz objašnjavaju pričom o čoveku koji je glumio vukodlaka, pa je pokazivao svoje dlake na jeziku.

Ništa to ne deluje previše uverljivo, sve je to nategnuto. Međutim, priča koja stoji kao objašnjenje iza nemačkog izraza, kaže da je dlakavost iskonska oznaka, simbol slobodnog čoveka. Premda priča o vukodlaku nema preteranog smisla, ova simbolika svakako ima.

„KOM OPANCI, KOM OBOJCI“

Opanci znate šta su: laka kožna, a u novija vreme i gumena seljačka obuća koja se priteže kaiševima uz noge. Šta su obojci, danas malo ko zna. A u pitanju su uvijači za noge koji su se nekada nosili umesto čarapa (jednu varijantu obojaka ruska vojska je tradicionalno nosila sve do pre desetak godina).

Sad kad smo to ustanovili, možemo da pređemo na izraz. Šta znači? Pa, znači „ko šta dobije, izvuče, kako ko prođe (u nekom sukobu), pa kako bude, kako ispadne“. Dakle, ovim se izrazom iskazuje razumevanje i shvatanje da postoji manje-više podjednaka verovatnoća da se — ulaskom u neki sukob ili pustolovinu ili bilo šta što donosi rizik — prođe dobro (da se ostane u opancima) ali i da se prođe rđavo (da se ostane samo u obojcima).

Sa tim je verovatno povezan i savremeni izraz „izuo ga je“, koji se primenuje kad neko nekoga pretuče „kao vola u kupusu“ (što je frazem nastao navodno otuda, što volovi mnogo vole kupus pa kad uđu u baštu ne obaziru se na udarce ljudi koji pokušavaju da ga oteraju).

„MLATITI PRAZNU SLAMU“

Ovaj izraz znači „baviti se nečim beskorisnim“, „uzalud se truditi“, „raditi jalov posao“, „govoriti uprazno, bez smisla i svrhe“, „trućati koješta“. Povezan je sa starim načinom vršenja žita nakon žetve. Mogli ste to uraditi pomoću konja na gumnu, gde bi se žito poslagalo oko jednog stuba a onda se konj ili dva terali u krug tako da svojim kopitima krune klasje i odvajaju zrno od stabljika; čisto zrno bi se potom dobijalo provejavanjem na vetru. Druga varijanta je bila mlaćenjem po žitu batinom, koja se zvala „mlatilo, mlatka, mlatac ili mlatač“.

Ovaj proces je imao ogromnu važnost za napredak ljudske vrste, i to ne moramo ni da napominjemo (dovoljno je reći da sedelački način života koji vodimo tokom poslednjih desetak hiljada godina ne bi bio moguć bez njega). Ali mlaćene snopova je jedno, a mlaćene prazne slame koja nakon vršidbe ostane — nešto je sasvim drugo: besmisleno. Otuda i izraz.

„MEDVEĐA USLUGA“

Medved je bio važna životinja u mitologiji Starih Slovena, a posebno je to bilo izraženo među našom slovenskom braćom na istoku. Čini se da je ovaj izraz — kojim se označava „nevešta, nespretna, trapava usluga“ koja je učinjena iz najbolje namere ali čije su posledice štetne a ponekad i donose veliko zlo — ušao u srpski jezik preko jedne ruske basne koju je 1808. napisao slavni ruski basnopisac Ivan Andrejevič Krilov (1768-1844) a koja je kod nas u XIX veku prevedena kao „Pustinjak i medved“.

U njoj, bio je neki pustinjak koji je živeo potpuno sam, „daleko od grada, u šipražju gustom“, gde je upoznao jednog medveda sa kojim se udružio. Njih su vam dvojica postali najbolji ortaci, i svuda su išli zajedno i međusobno se ispomagali. Pustinjak više nije bio sam, a nije ni medved. Jednom prilikom pustinjak krene da otpočine u hladu tokom jednog žarkog letnjeg dana, a njegov krznati drug mu kaže: „Legni, malo, brate, ja ću paziti na tebe“.

Međutim, dok je spavao na njega se navrzla neka dosadna muva, a medved nikako nije mogao da je otera. Želeći da reši taj problem jednom za svagda, da slučajno muva ne probudi njegovog prijatelja, kad je sletela pustinjaku na čelo, medved zgrabi kamenčinu i pravo po muvi. To je bio kraj i muve, i pustinjaka.

Medved je verovatno bio neutešan, ali to sada nije važno: važna je pouka. „Usluge su mile, pa makar bile male / Al’ vrijednost njinu ne zna cijenit svako / No ništa nema gore od uslužne budale / I biti drug budali – to zbilja nije lako“, zaključuje na kraju u stihovima Krilov.

Izvor: opsteobrazovanje.in.rs