19 godina i nešto više slika: Iz albuma smo izvukli fotke koje pokazuju svu tugu tokom NATO bombardovanja (FOTO)

Tada smo saznali šta znači termin kolateralna šteta, grcali smo pod nestašicama i restrikcijama, slušali kako se smenjuju “smirela” i “šizela”, družili se po skloništima i obećavali sebi štošta, samo kad se prokletinja završi

Od tada je prošao čitav jedan ljudski život. Oni koji se se tada rodili ili začeti, između strahovanja za sopstveni život i želje za novim, sada možda već imaju svoje potomstvo. Neki imaju sreće pa se ne sećaju 78 dana bombardovanja. Hteli ne hteli, neki će scene viđene uživo ili na TV-u pamtiti čitav život.

19 godina prođe, 78 dana bombardovanja nikad: Užasan zvuk prve sirene niko ne zaboravlja, a žrtve se i dalje oplakuju

KOLATERALNA I DRUGE ŠTETE

Tada smo saznali šta znači termin kolateralna šteta, grcali smo pod nestašicama i restrikcijama, slušali kako se smenjuju “smirela” i “šizela”, družili se po skloništima i obećavali sebi štošta, samo kad se prokletinja završi. Ja?

Obećala sam sebi da se, kad se bombardovanje završi, više neću plašiti grmljavine. To je prirodna pojava, niko neće da “navede” grom na mene. Bezbedna sam, ubeđivala sam sebe.

U srcu Evrope bombardovana je suverena država, iako smo, do zadnjeg trenutka, bili sigurni da su šanse u promilima da se to desi. Bombardovana je televizija u centru grada, a necenzurisane slike obišle su svet.

I dalje vas pitamo “Zašto”? Bilo je 2 sata posle ponoći kada je NATO bomba ubila srpske civile, zaposlene u RTS-u

Kao hipnotisana gledala sam žensku nogu koja viri iz ruševina, videla sam čoveka na betonu, bez obe noge ispod kolena koji je nastradao kad je bombardovan Generalštab u Ulici kneza Miloša, užasavajuće snimke iz vazduha rakete koja “stiže” niotkuda i udara pravo u voz, ljude stradale na pijaci, krv i leševi svud okolo.

Autentičan snimak obaranja aviona srpskog heroja Milenka Pavlovića: Njegovu poslednju bitku gledalo je celo Valjevo (VIDEO)

Molila se da se bombardovanje završi dok se ne približi termin porođaja moje drugarice, jer, strahovala sam, šta ako porođaj počne ranije, da li je bezbednije ići preko Pančevačkog mosta ka centru ili ka udaljenijem Zrenjaninu.

Usledile su nestašice. Svega. Ali kao da nam ničega nije manjkalo. Nismo bili “besni”, delili smo, patili se zajedno. Živeli za trenutak kad možemo da izađemo napolje, u sunčan prolećni dan, da udišemo vazduh. Do sledeće sirene.

Kome je smetalo što nema struje za trolejbuse? Tada smo čuli i za grafitne bombe, koje su uništavale postrojenja termoelektrana. Ali i kasetne bombe koje je trebalo da pobiju što više ljudi ili zasipanje “tepihom bombi”. Ako smo mogli da prošetamo ili vozimo bicikl.

Čuvali smo mostove, protestovali pesmama, crtali “targete” gde god smo stigli…

HEROJ NAD HEROJIMA SA KOŠARA: Pre nego što je nasmrt iskrvario, uzviknuo je “Za ovu zemlju vredi poginuti”! (FOTO)

Oni koji su imali skloništa provodili su vreme u njima, zanimajući se i družeći na razne načine. I da sam imala gde da se sklonim, nisam sigurna da bih, jer nisam htela da mi se zgrada sruči na glavu.

Umesto toga, bili smo napolju, pogleda uprtog u nebo i gledali kako u raznim delovima grada “dejstvuje” protivvazdušna odbrana. Gledali smo kako projektili ispaljivani u nizu ostavljaju za sobom tragove i navijali da pogode gada koji se šepuri odozgo.

A onda, u maju, na moje malo prigradsko naselje, pale su dve rakete. Negde na obodima naselja, na poljoprivrednom gazdinstvu, smešteno je bilo jedno odeljenje Vojske Jugoslavije. Imali su radar, koji je navodno, posle čujem priče, ostao nekoliko sekundi upaljen duže nego što je trebalo. I otkrili ga. U trenutku kada je nešto crno proletelo zatekla sam se u kuhinji.

KRHOTINE I GRUMENJE

Od siline preleta, prozor koji je bio samo pritvoren se otvorio i sekund kasnije čula se detonacija. Minut-dva kasnije i druga. Do nas je doletalo grumenje zemlje i krhotine. Niko, srećom, nije stradao, ako ne računamo ženu koja je doživela šok jer se zatekla samo malo dalje od mesta udara…

NEBO OSVETLJENO OD EKSPLOZIJE I VATRE

Iste noći, stradala je mala benzinska pumpa i skladište udaljeno možda tri kilometra od naselja, “snimljena” tokom dnevnog napada, bili smo ubeđeni. Imali smo utisak da je dan, toliko je nebo bilo osvetljeno od eksplozije i plamena. Godinama kasnije, videle su se ruševine zgrade skladišta i tragovi nekadašnje pumpe.

Devetnaest godina kasnije sve je prekrio korov.

A, eto mene, i dalje na svaku najavu udara groma, skačem uplašeno kao zec. A obećala sam sebi da ću biti najhrabrija na svetu.

TUŽBA PROTIV NATO: Ima li pravde za srpske žrtve?

(Telegraf.rs / J. Vučić, Fotografije: Slobodan Pikula)