Nekadašnji štoper Dortmunda i reprezentacije Srbije, a sada Sent Etjena otvoreno o tome šta ga je navelo na put altruizma i humanosti
Neven Subotić je i kao igrač i kao čovek nešto posebno. Multikulturalni izdanak Jugoslavije, Nemačke i SAD, vlasnik čak četiri pasoša. Nekadašnji reprezentativac Srbije, koji se nikada nije među Orlovima snašao kako treba, pre svega zbog cerebralne potrebe da ne bude samo i jedino balkanski fudbaler (i sve što sa tim ide) trenutno igra za Sent Etjen. Iako mu je tek 29 godina, bogato i traumatično životno iskustvo, od izbeglice iz Bosne do prvotimca Borusije Dortmund, ali i nesumnjivi intelekt stvorili su u njemu jak osećaj empatije. Sažaljenja za patnju drugih naterala ga je da otvori fondaciju koja se bavi problemom vode, pre svega u podsaharskoj Africi, o čemu je govorio u opširnom intervjuu za Socratesmagazin.de.
“Rano sam shvatio da ima mnogo negativnih stvari u životu, ali da li je samo saznanje dovoljno… Zaključio sam da je potreba aktivna participacija u problemima, ne bi li svet nekako postao bolje mesto.”, tvrdi momak rođen u Banja Luci, “Imao sam sreće da sam odrastao u srećnoj okolini, sa dobrim i zdravim roditeljima koji su mnogo brinuli o meni i radili i po dva posla ne bih li imao dobar život. Prihvatili su okolnosti i iskoristili najbolje iz njih. Od njih sam i video da ne treba nikada očajavati kada je teško. Moraš uticati na ono što možeš da utičeš. Na primer – da se okružiš pozitivnim ljudima.”
Prokativnost i želja da se pomogne gde treba možda su negativno uticale na njegovu fudbalsku karijeru, ali su od Nevena napravile ikonu već sada.
“Ono što radim je da tražimo rešenja i rezultate. Nije dvoljno samo imati dobru volju, ma koliko to bilo dobro, ali je takođe potreban i profesionalizam i posvećenost. Pogledajte oko sebe… Ništa me više ne iznenađuje, pa i to da sam jedan od retkih fudbalera koji se aktivno bave ovakvim stvarima. Od početka fudbalerima govore – Samo igraj dobro, pusti školu, gledaj loptu! Stalno te upoređuju, mere, porede, a zapravo te fokusiraju samo na jedan aspekt tvoje ličnosti. Sve je to normalno, ali se postavlja pitanje – možemo li nešto više da učinimo? Realističan sam po tom pitanju, pošto su fudbaleri stalno usmereni na sebe i fudbal, ali mnogo faktora utiče na zdrav život pojedinca. Jedna od njih je društvena odgovornost, a tu ne mislim na odlazak u bolnicu jednom godišnje i poklanjanje medvedeića… Ali to ne bi trebala da bude samo odgovornost fudbalera, već i klubova. Svih faktora.”
Subotić životnim stavom veoma podseća na dva naša atipična sportska heroja – Ivana Ergića, ali i Novaka Đokovića. Istinu o životu traži svojim srcem, želi i neutaživo upija znanje, ali i smatra da je obavezan, kao srećan, obezbeđen čovek da pomogne drugima. Toliko da mu ni njegov lični luksuz nije važan. Štaviše.
“Da bi došao do sreće moraš se boriti! Malo se daje životu ne bi li se postiglo nešto lepo. Svet, onakakv kakvog ga ja danas vidim je nažalost negativan. Činjenica je da će dve trećine populacije za dve do tri decenije imati problema sa vodom. Pa svakog dana umire hiljade dece zbog nehigijenskih uslova usled nedostatka vode. Sa znanjem i tehnologijama koje danas imamo mogli bismo da rešimo taj problem. Vodi se borba da se iskorisrte ta znanja i promene stvari, da dođe do poboljšanja. To je borba koja definitivno vredi. Iznova i iznova pobeđujemo iako su to mali uspesi. Ako svet makar mao bude bolje mesto nakon ove borbe, meni to odgovara. Čovek mora uvek imati ciljeve jer je život maraton bez kraja.”
Naš as smatra da je fudbal, od socijalno osveštenih ljudi označen kao problem društva, zapravo pozitivna stvar. Naravno, kada je u pravim rukama i sa pravim ciljem.
“Po meni je fudbal delom veoma važan za društvo, posebno za decu koja rade ono što vide. A to je opasno pošto fudbaleri nisu učitelji niti psiholozi, ali ih narod imitira. Fudbal ima specijalan status u društvu, sada služi za nalaženje utehe što je nekada bila funkcija crkve. Sada ima više vere u klubove nego u crkve, što daje neverovatnu moć koja može da se iskoristi za više ciljeve. Mnogi klubovi imaju svoje fondacije što je svakako korak u dobrom pravcu. Fudbal je odgovoran za svoju slavu!”
Kao jedno od rešenja za bolji svet Neven vidi i u “izlasku iz životnih čaura”.
“Pomažem i mladim kolegama i to ne samo oko loptanja. Pokušavam da im dam pozitivan primer, pa se desi i da me ponešto pitaju i van fudbala. Trudim se da takav budem i sa navijačima, da ukažem na probleme. Mi živimo uglavnom u zatvorenom krugu, malo se krećemo. A tako je i u školama i klubovima. Pa u Americi su do pre 40 godina škole i javno bile rasno podeljene, a taj osećaj, iako je segregacija ukinuta, i dalje je prisutan. Mi živimo u eurocentričnom društvu, sa pogledom iz samo jednog ugla”
O tome kakav je bio i kakav je sad, Subotić ne krije da se znatno promenio, ali da to nije bilo neočekivano niti negativno.
“Mnogo toga sam pokušao da prodam i prodao sam. Shvatio sam, npr. da nisam srećniji ako vozim skup automobil, tako da danas vozim mali auto star 10 godina. I to mi je dovoljno. Ali, ja to ne vidim kao žrtvu, već kao novu životnu vrednost do koje sam došao. U prošlosti sam cenio druge vrednosti. Gledao bih MTV i mislio kako ću kupiti ovaj ili onaj automobil… Sada imam druge vrednosti i potpuno druge idole. I to je veliko olakšanje. Okolina delom reaguje sa razumevanjem, ali delom i neshvatanjem. Ljudi koji me znaju od ranije veruju da sam preodređen da budem ovakav. Kad bih se pred njima pojavio sa Ferarijem, mislili bi da nešto nije u redu. Ima ljudi koji postaju srećni kroz luksuz, ali taj osećaj sreće je ograničen. Nadam se da će jednog dana postojati simulator luksuza da svako može da oseti o čemu se radi i da vidi da li želi tako nešto.”
Alternativan vid života nije mu samo “uzeo” Ferari, već i TV što je sve više slučaj među obrazovanim, samosvesnim ljudima. Jer televizija se, hteli mi to da prihvatimo ili ne, pretvorila u marketinšku mašinu. Pitanje je samo šta nam sa malih ekrana prodaju – proizvode ili političke agende. Istinu i relanost sve manje, ako ne i nikako.
“Sada su svi filosofi, ali većina nema ni osnovno znanje. Za mene su najvažnije činjenice, a primetio sam da su izveštaji medija jednostrani. Zato sam i pre pet godina prestao da gledam TV.”
Posao, ali i humanitarbni rad traže žrtve, a to je malo vremena za sebe i svoje najbliže. Jel treba pomoći svetu.
“Roditelji su ponosni na ovo što radim, apsolutno me razumeju, mada bi voleli da me češće viđaju. Ali, sa ovim mojim načinom života nemoguće je sve usrećiti. Kada ovo ne bih radio, alternativa bi bila da roditeljima budem najabolji mogući sin, da sam im uvek na dohvat ruke. Ali, šta bi to promenilo na bolje u svetu?”
Subotićeva fondacija uglavnom postavlja pumpe za vodu u Etiopiji, u oblastima poznatim po sušama, što on obavezno svakog leta obilazi i proverava da li sve funkcioniše. Posao humaniste, altruiste nije lak niti jednostavan, ali je “nagrada” neprocenjiva.
“Nije dovoljno samo dati nekom 10 evra i sve je OK. Ne, važno je naći pristup problemu koji bi izrodio rešenje. Moja fondacija se fokusirala na potrebam za vodom, naročito u podsaharskoj Africi. Tamo deca sa 20 litara vode na leđima pešače kilometrima i satima po nesnosnoj vrućini, ne bi li imali šta da piju. A i nemaju ni prbližno kvalitetnu vodu kao što smo mi u Evropi navikli. Trudimo se da toj deci damo priliku da umesto po vodu idu u školu, da se edukuju. Uspeli smo u tome, a to mi je važno jer samo uložili mnogo vremena i strasti u fondaciju. Najsrećniji sam bio kada smo obezbedili pristup vodi za preko 30.000 ljudi.”
S obzirom na povrede koje su ga i sklonile sa najvećih fudbalskih scena, te sada igra u Ligi 1, Subotić najverovatnije neće još dugo izdržati u kopačkama, a šta će dalje…
“Kada ne budem više igrao fudbal vidim se u fondaciji. Ne mogu da zamislim da živim kao trener ili menadžer. Putovanja, avioni, sastanci, hoteli, to nije za mene. Nikada nemam osećaj da sam nešto postigao, pošto sam samokritičan. Uvek težim ka perfekciji, ali ako budem nastavio da radim dobre stvari, biću i zadovoljan. A to će mi najbolje reći osmesi zahvalnih. Moja motivacija su ljudi. Srećem ih i upoznajem mnogo. I nije važno da li znaju da čitaju ili pišu ili govore isti jezik. Jednim pogledom u oči možeš da osetiš šta su preživeli. Kad pomislim samo na moj privilegovani život…”, emotivan je bivši štoper Srbije, “Mnogo je nepravdi u svetu! Ludnica! Svakog dana nevina deca umiru. Brojke su neverovatne, a to nije od juče. Doći će i moje vreme da umrem i glavno pitanje za mene će tada biti: šta sam uradio sa srećom koju sam doživeo i koju nisam zaslužio više nego iko drugi na planeti? Da li sam upoznao dobre, fine ljudi i da li sam s vremena na vreme otišao u neku bolnicu. To je za mene šampionat, finale Lige šampiona kada gledam život u celini.”
