Kada su komunisti nakon Drugog svetskog rata osvojili vlast u Jugoslaviji, počeli su temeljno i sistematski da menjaju društvo i da ga oblikuju po svojim uverenjima. Ništa nije smelo da stoji na putu ličnog i društvenog napretka koji je imao da rezultuje komunističkom utopijom do koje se moglo doći samo socijalizmom. A zar i feredža su bili na tom putu
Zborom u Orašcu „o Sretenju dne“ godine 1804. počelo je oslobađanje Balkana od turskog jarma, i krenulo se s rušenjem vlasti Osmanlijskog carstva na našim prostorima. Ali vekovi pod tom duboko konzervativnom islamskom imperijom ostavili su jednako dubok trag, pa je rušenje tradicionalnih vrednosti i običaja na ovom poluostrvu teklo znatno sporije nego drugde u Evropi; u mnogim stvarima, ovo je i dalje najkonzervativniji kutak kontinenta.
Iako su otomanska vremena konzervirala čak i hrišćanski živalj, Bosna i Hercegovina u toj priči ima posebno mesto zbog svoje brojne muslimanske populacije, mada ne i jedinstveno jer ima i drugih krajeva ovog „regiona“ sa visokom koncentracijom „muhamedanaca“ (Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Albanija, Raška, južna i severoistočna Bugarska).
Verovatno najvidljivija manifestacija tradicionalnosti u muslimana, pa tako i u Bošnjaka, jeste — pokrivanje žena. Postoji mnogo varijacija ovog običaja u različitim delovima sveta, ali među našim muslimanima ustalili su se bili zar odnosno nikab („veo, maska“, tkanina kojom se prekriva cela glava i vrat sa prorezom za oči) te feredža (koju danas zovu i burkom, a koja prekriva celo telo od glave do pete, sa mrežicom ispred očiju). Hidžab, koji pokriva samo kosu, uši i vrat, ali ne i lice, takođe je delom bio prisutan.
Muslimanke pod burkom, verovatno u Avganistanu. Foto: flickr/Institute for Money, Technol
O ovome se žučna debata u bošnjačkoj zajednici vodila i u međuratnom periodu, tokom Kraljevine Jugoslavije, kada su čak bili postojali i šerijatski sudovi koji su islamsko pravo primenjivali u privatnim i porodičnim sporovima. Tako je 1928. godine ovo pitanje postavljeno na Kongresu muslimana intelektualaca, o tome da li bi zar i feredžu trebalo odbaciti, odnosno, postavilo se pitanje „otkrivanja muslimanke“; pod tim se mislilo na otkrivanje lica, na uklanjanje vela s lica, ne na otkrivanje čitave glave.
Na tom je kongresu takođe iznet i stav, da zar i feredža sprečavaju muslimanku na njenom obrazovnom putom, otežavaju joj zaposlenje i generalno svaki društveni angažman. Uprkos podršci ondašnjeg reisul-uleme Džemaludina Čauševića, veliki broj islamskih učenjaka oštro je reagovao pa se ništa nije promenilo, ali su zaključci sa ovog zbora nakon Drugog svetskog rata dobro došli komunistima.
A dobro su im došli, jer je komunističkaideologija, šta god mi o njoj mislili danas, napredna ideologija kojoj je proklamovani metod — rušenje svega onoga što sputava čovekana putu ličnog i društvenog napretka ka cilju, odnosno ka izgradnji savršenog (komunističkog) društva do kojeg je moguće doći samo socijalizmom (tako kaže marksizam). Zar i feredža su bili na tom putu.
II kongres Antifašističkog fronta žena (AFŽ) koji je 1947. godine održan u Sarajevu doneo je rezoluciju koja je pozvala muslimanke da skinu veo s lica. Sve je dakle bilo udešeno tako, da se muslimanke same organizuju i ovaj pokret ispromovišu; gotovo identičnu taktiku već je bila sprovela Komunistička partijaa SSSR-a u svojim srednjeazijskim republikama.
Međutim, akcija nije bila uspešna. Jedan izveštaj podružnice AFŽ-a iz Vlasenice upućen sarajevskoj centrali pokazuje da je tokom zbora u tom mestu, posle govora o rezoluciji donesenoj na kongresu, samo jedna žena skinula zar, iako je ona doduše bila iz „najuglednije muslimanske porodice u gradu“. U Banjaluci je to učinilo 106 žena, u Tuzli 115, u Modriči 24, u srezu Lopare 62, a u Doboju svega dve.
U priču su se međutim iste godine uključili najistaknutiji verski učenjaci bosansko-hercegovačkih muslimana, koji su na svom saboru istakli, da pokrivanje lica nije verski nalog već običaj te da u skidanju zara i feredže nema kršenja verskih propisa.
Muslimanka sa hidžabom na glavi. Foto: pinterest.com/myhijab.info
Govorom u Begovoj džamiji u Sarajevu reisul-ulema Ibrahim ef. Fejić je podržao akciju, pozivajući se na jednu autoritativnu fetvu sa kairskog univerziteta El Azhara: „Pokrivanje žene bio je običaj kod svih naroda stare civilizacije. Ovaj običaj primili su Rimljani, Grci i pridržavali ga se sa svom strogošću hiljadu godina prije islama. To isto činili su i Izraelićani. Svi naši imami mezheb-sahibije jednodušno su rekli da žena ne treba pokrivati lice i ruke do iza šaka, da može izlaziti van kuće i svršavati poslove, da može ići na rad za izdržavanje svoje i obitelji svoje. Islam nije naredio […] da žena živi kod kuće i uhapšena, nego je naredio da ide u džamiju i dozvolio joj da može posjećivati konferencije i sastanke na kojima se pretresaju važna narodna pitanja, učestvovati u debati i stavljati svoje prijedloge“.
Ništa nije pomoglo, pa se država okrenula sili zakona koji je u leto 1950. godine prvo pretresen na sednici Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Narodne Republike Bosne i Hercegovine; sednici je predsedavao Džemal Bijedić. Zatim je 28. septembraiste godine Narodna skuština NR BiHizglasalaZakon o zabrani nošenja zara i feredže, a iz zapisnika se vidi da su svi bošnjački poslanici glasali za; obrazloženje zakona pred parlamentom dao je Hakija Pozderac.
Kao razlog za donošenje zakona, navedena je namera „da se otkloni vjekovna oznaka potčinjenosti i kulturne zaostalosti žene muslimanke, da se olakša ženi muslimanki puno korištenje prava izvojevanih u Narodnooslobodilačnoj borbi i socijalističkoj izgradnji zemlje i da joj se obezbijedi puna ravnopravnost i šire učešće u društvenom, kulturnom i privrednom životu zemlje“.
Mlada muslimanka u školi. Foto: Profimedia
Ovim pravnim aktom (koji je narednih godina donesen i u nekim drugim republikama) zabranjeno je nošenje, kao i prisiljavanje ili nagovaranje žene da nosi zar ili feredžu ili bilo šta drugo što pokriva lice. Marame, naravno, nisu bile zabranjene, ali će one, posebno u gradskim sredinama, početi da nestaju, kao i drugde u Jugoslaviji. Određena kazna za nošenje zara ili feredže bila je tri meseca zatvora ili novčana kazna od 20.000 dinara. Za prisiljavanje žene da to nosi na sebi, ili za propagiranje nošenja zara ili feredže, kazna je bila lišavanje slobode i prinudni rad u trajanju od dve godine ili 50.000 dinara.
Primena zakona počela je trideset dana nakon što je objavljen u Službenom glasniku, i često se dešavalo ceremonijalno „otkrivanje“ na javnim zborovima i skupovima po trgovima. Ali, dok primena nije počela, bilo je problema; u Foči su tako žene odbijale da skinu zar sve dok Tito ne potpiše taj zakon „a zna se da ga on neće potpisati“, a po Travniku su nošene parole, da će se muslimanke otkriti tek kad se svi Srbi i Hrvati osunete.
Ipak, otkrile su se jer su morale. E sad, po nekim pravnim tumačenjima ovaj je zakon i dalje na snazi, ako je Bosna i Hercegovina pravna naslednica Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine. Ako je tako, onda u Bosni i Hercegovini nijedna žena ne bi smela da nosi ni zar ni feredžu; međutim, zakon se ne primenjuje, kao ni mnogi drugi zakoni.
