Sinan Sakić, jedan od najpopularnijih interpretatora narodne muzike, sahranjen je u rodnoj Loznici na muslimanskom groblju, a od njega su se oprostili članovi porodice, prijatelji, kolege muzičari i veliki broj sugrađana.
Kovčeg sa posmrtnim ostacima pevačke legende iz porodične kuće u naselju Lagator stigao je na groblje u Lozničkom Polju oko 14 sati, gde se okupio veliki broj onih koji su četiri decenije pratili rad jednog od najtiražnijih pevača osamdesetih godina i saradnika sa grupom „Južni vetar“.
Od Sinana su se oprostile kolege iz „Južnog vetra“, Dragana Mirković, Šemsa Suljaković, Mile Kitić, Kemal Malovčić, gitarista Sava Bojić i Perica Zdravković, kao i Halid Muslimović, Mina Kostić, Marko Bulat, Džej, Šaban Šaulić i kolega i prijatelji iz Loznice Dragan Kojić Keba, Zoran Starčević, Dragan Šaulić i mnogi drugi.
– Nedavno smo Sinan i ja imali zajednički koncert u inostranstvu i razgovarali da uradimo jednu duetsku pesmu. Čak sam mu rekao da je pesma skoro gotova i da je treba samo otpevati. Na žalost, otišao je i ostavio me da je sam otpevam ili pronađem adekvatnu zamenu, što je, priznajem, gotovo nemoguće kada je i mom dobrom Sinanu reč – kazao je Šaban Šaulić.
Sa Sinanom se nedavno čui i Džej, koji je vidno uznemiren uspeo samo da kaže da se skoro nije osećao ovako prazno i tužno.
– Čuli smo se telefonom pre nego što je upao u poslednju krizu. Sve sam se nadao da će se izvući, molio sam se za njega, ali, eto, sad je na nekoj drugoj adresi. Među prvima sam posetio njegovu porodicu u petak, kada je izdahuo. On je moj Dorćolac i takav se skoro neće roditi – rekao je Džej.
Sahrani je prisustvovao i ministar Rasim Ljajić, ali i predstavnici gradske uprave u Loznici, koji su iskazali poštovanje sugrađaninu koji se uvek odazivao pozivima kada je trebalo održati humanitarni koncert ili nekome pomoći. Pre nekoliko godina, njemu je uručena zahvalnica grada za pomoć koju je uvak nesebično pružao.
– Imao je publiku kao retko koji pevač na prostorima bivše Jugoslavija. Bez velike reklame prodavao je ploče i kasete u ogromnim tiražima, a za njegove koncerte uvek se tražila karta više. Uz svaki stih otpevan Sinanovim glasom uživali su podjednako ljudi iz Sarajeva, Mostara, Šapca, a beogradski Tašmajdan svaki put bio je pun kada je pevao u prestonici – kaže Baja Đelić, jedan od Sinanovih dugogodišnjih prijatelja iz Loznice i saradnik zadužen za ozvučavanje njegovih koncerata u regionu.
Sahranjen je po muslimanskim običajima, a svi koji su ga ispratili na poslednji put kažu da se takav „pevač sa dušim“ nikada više neće roditi.
– On je pevao za sve ljude, muslimane, pravoslavce, katolike, nije ih delio po nacionalnoj pripadnosti. Sinan je svake godine slavio Božić, kao i većina muslimana iz lozničke Mahale. U srcu je imao mesta za sve a iz srca je pevao za svakoga – kaže Sinanov rođak Zane Šaulić.
Lozničanin Vladan Danilović se prisetio događaja kada je pre mnogo godina posetio prijatelja u Sarajevu.
– Na Bascčršiji nisu htjeli u kafićima da mi naplate piće kada su čuli da sam Sinanov komšija. Eto, toliko je naš Sindžo voljen. Posle se desilo da smo se nas dvojica preko emisije „Tragom vaših želja“ Radio Podrinja i upoznali, kasnije bili zajedno na koncertima, on zvezda, a ja dete koje misli da je njegov ceo svet ako je blizu Sinana. Pamtim kada Sinan i ja lepimo njegov veliki poster na pozadinu table na ulazu u Banoviće a kiša pada i skida nam plakat. Pa onda, donosi Sinan iz studija „Južnog vetra“ traku sa pesmama albuma „Ej, odkad sam se rodio“, a ja u Radio Podrinju uz njega preslušavam prvo emitovanje. To se ne zaboravlja – seća se Danilović.
Sinan će počivati kraj oca Rašida, koji je bio vojni muzičar, i rano preminule sestre Kosane. Do večne kuće ga je, pored supruge Sabine, ispratila i majka Đulka i njegova rođena braća Agan i Medo, kao i sinovi Rašid, Medo i Alen i ćerka Đulkica.
Počeo je karijeru pesmama „Rastanak kraj reke“ i „Sreli smo se mnogo kasno“ 1978. godine. Do 2017. godine Sinan je izdao 29 muzičkih albuma. Ove godine trebalo je da proslavi tačno 40 godina uspešne karijere.