Kraj hladnog oktobra 1993. godine, vreme kada je više kišnih dana nego onih kada greje, lišće žuti i opada. Bile su to one olovne godine kada je Vojska Republike Srpske stvarala otadžbinu. Davno je to bilo, pre četvrt veka.
Dečačko, srednjoškolsko sećanje se budi, o jednoj fudbalskoj utakmici na stadionu Podgrmeča u Sanskom Mostu. Igrala se u okviru prvog kola za Kup Republike Srpske, gost domaćeg Podgrmeča bila je Elektrobosna iz Jajca. Prvi susret u gradu Drugog zasedanja AVNOJ-a završen je pobedom domaćih – 2:1, usledio je revanš. Malo ko je verovao i očekivao da će tog 31. oktobra biti odigrana utakmica za infarkt koja će pokazati sve čari fudbala, njegovu lepotu, nepredvidivost, s jedne strane beskrajnu radost, a s druge neograničenu tugu.
1 od 4
To zaista može samo fudbal čak i za vreme rata kada mnogi gledaju glavi mesta!
-Kako se neću sećati te utakmice, pamtim svaki detalj i sada, iako je prošlo mnogo godina. Pobedili smo Elektrobosnu na penale posle veličanstvenog preokreta, golovima u 89. i 90. minutu smo izborili udarce sa bele tačke i to mojim golom. To mi je možda i najsrećniji trenutak u igračkoj karijeri – istakao je, iz dalekog Čikaga, tadašnji vezista Podgrmeča Duško Stupar u svetu fudbala poznatiji kao Žile.
Junak prve utakmice i strelac vodećeg gola za Jajčane u Sanskom Mostu bio je Oliver Jandrić, tada veliki talenat koji je kasnije i dokazao u Borcu, te postao jedna od igračkih ikona banjalučkog kluba u vremenu takmičenja u Republici Srpskoj.
-Imali smo sve u svojim rukama, pobedu kod kuće 2:1, vođstvo od 1:0, igrali smo dobro i čekali s nestrpljenjem kraj, a onda se dogodio nesvakidašnji završetak utakmice. Za dva minuta primili smo dva gola, Podgrmeč se digao iz pepela i izborio jedanaesterce posle preokreta. Mi posle tog psihološkog pada nismo mogli da se vratimo. U penal-ruletu bili smo nervozni. Neverovatno je šta se dogodilo, kako smo eliminisani, niko nije mogao da veruje – prisetio je utakmice u Sanskom Mostu Oliver Jandrić.
Fudbalska drama, koja može da posluži i za scenario za najbolji film sa sportskom tematikom, je tekla ovako…
Domaćin je u prvom poluvremenu imao više od igre, napadao, gosti su se orijentisali na kontranapade. Iz jednog takvog dosuđen je jedanaesterac za tim iz Jajca koji je realizovao mlađani Jandrić. Pre toga kazneni udarac sa bele tačke imali su i Sanjani, ali je kapiten Podgrmeča Bogdan Bato Miljuš bio neprecizan pri rezultatu 0:0. U nastavku svi pokušaji igrača Podgrmeča su osujećeni sve do 89. minuta kada je rezultat izjednačio Drago Marčetić. Međutim i taj rezultat je odgovarao Elektrobosni. A onda je popularni Žile, junak našeg srednjoškolskog vremena, postigao prelep gol i izborio jedanaesterce.
Na tribinama je bilo više od hiljadu gledalaca, nastala je neviđena erupcija oduševljenja, drvena konstrukcija na stadionu je podrhtavala kao da se radi o razornom zemljotresu. Komentator Srpske televizije TV BL, tada urednik sportske redakcije, Tomo Marić, u društvu generalnog sekretara Fudbalskog saveza Republike Srpske Rodoljuba Petkovića izdeklamovao je čuvenu rečenicu: “fudbal je fudbal ma gde god da se igrao, na stadionu Santjago Bernabe u Madridu, ili ovde, na stadionu Podgrmeča, u Sanskom Mostu…”
Inače, utakmica Podgrmeč – Elektrobosna je proglašena za derbi prve runde takmičenja i emitovana je u polučasovnom snimku, u vremenu kada nije bilo redovno ni električne energije, a mi Boga molili da možemo da gledamo snimak sada već antologijskog meča kojim se pisala istorija fudbala Republike Srpske na njegovom samom početku. Sutradan u školi smo, moj drug iz klupe Boro Radaković, tada omladinac Podgrmeča, kasnije prvotimac Rudar Prijedora i ja prepričavali drugovima svaki detalj sa stadiona. Mnogi su žalili što nisu bili na utakmici.
Pri izvođenju jedanaesteraca golman domaćih Goran Inđić odbranio je sva tri udarca gostujućim igračima: Svetimiru Poprženu, Slađanu Sariću i Miloradu Aleksiću, dok su za Podgrmeč strelci bili: Radenko Stupar, Radenko Đukić i Željko Kondić.
Tek tada je nastalo neopisivo slavlje, na tribinama niko ostao nije, svi su utrčali u teren i slavili sa igračima Podgrmeča pobedu, nosili svoje sportske junake na rukama, golmana Inđića, strelca Stupara, kapitena Miljuša…
-Eh, srećna i lepa vremena, to je utakmica za istoriju. Nažalost, strelac prvog gola za nas kojim smo izjednačili rezultat Drago Marčetić izgubio je život u borbama za odbranu Sanskog Mosta, a kapiten Bogdan Miljuš poslednjeg dana, 10. oktobra 1995. godine kada je naš grad pao. Predsednik kluba tada je bio Živko Ćeranić, čija je naftna kompanija Motoring bila sponzor Fudbalskog saveza Republike Srpske. Ni on nije preživeo, poginuo je na teritoriji Lušci Palanke – rekao je Duško Stupar.
Upravo zahvaljujući njemu smo i dobili sve podatke sa antologijske utakmice odigrane 1993. godine u Sanskom Mostu.
-Jedino što sam u rasejanju i raseljenu uspeo da spasem jeste VHS kaseta sa snimkom susreta, ali on je iz godine u godinu sve lošiji. U izbeglištvo u Prijedor nisam poneo nijednu klupsku sliku niti dres, nažalost, ali sam snimak sačuvao čak i u Čikagu i često pogledam utakmicu da se prisetim našeg veličanstvenog izdanja i najdraže pobede – dodao je popularni Žile.
Ratni vihor je učinio svoje… Ostala su bleda sećanja koja ponekad “izoštrimo” sa prijateljima, ma gde god bili, čak i u dalekoj Americi. Kasnije je, 1994. godine, Podgrmeč u Kupu Republike Srpske igrao sa Borcem iz Drvara i Šatorom iz Glamoča. Danas nijedan klub ni grad nisu u Republici Srpskoj, ostali su sa druge strane granice. FK Podgrmeč, prvoosnovani klub u Titovoj Jugoslaviji (4. april 1944. godine) čak nosi i prefiks “NK” što nikada nije imao… Elektrobosna se danas zove Metalež. Vremena su se promenila.
Bilo jednom na stadionu Podgrmeča u Sanskom Mostu…
Sastavi timova
U derbi susretu prvog izdanja Kupa Republike Srpske Podgrmeč – Elektrobosna, najstarijeg takmičenja na teritoriji današnje “Dejtonske zemlje” bile su prisutne i kamere Srpske radio televitije (današnji RTRS) iz Banjaluke.
Ostaće večno zapisano da su za Podgrmeč nastupali: Goran Inđić, Milorad Crnomarković, Bogdan Miljuš, Radenko Stupar, Radovan Grujičić, Vinko Nikolić, Branko Trkulja, Duško Stupar, Milorad Knežević, Pero Crnomarković, Radenko Đukić. Na klupi su sedeli: Zoran Milanović, Drago Marčetić, Brane Đurđević, Nenad Bjelovuk i Željko Kondić. Trener je bio Ranko Tešić.
Prvi tim Elektrobosne činili su: Jovo Šmanja, Drago Svitlica, Slađan Sarić, Dragan Sarić, Simo Aleksić, Milorad Aleksić, Branislav Prnić, Oliver Jandrić, Simo Prnić, Dragan Nišić i Svetimir Popržen. Trener je bio Dragan Jovičić.
Prijedor, pa Čikago
Duško Žile Stupar bio je jedan od najboljih fudbalera Podgrmeča ratnih devedesetih godina minulog veka. Posle pada Sanskog Mostar 10. oktobra 1995. izbegao je u Prijedor gde je nastavio karijeru u Rudar Prijedoru, s kojim je u sezoni 1995/96. u prvom šampionatu Republike Srpske osvojio titulu Prve lige, grupa zapad. “Rudari” su tada poraženi u dvomeču sa Boksitom iz Milića u borbi za apsolutnog prvaka, Stupar je bio akter i tih mečeva. Potom je usledio porodični odlazak u Ameriku, grad Čikago gde i danas živi i radi. I u SAD je igrao fudbal za klubove srpskih iseljenika.
-S prijateljima se čujem i komuniciram zahvaljujući današnjim čudima tehnologije. U Čikagu ima dosta naših ljudi, družimo se, igramo rekreativno fudbal, pravimo trenutke radosti. Sanski Most i Podgrmeč nosim u srcu – rekao je Stupar.
