Pre četiri godine Slađana Ivetić, članica šampionske generacije ŽRK Mira iz 2014. godine koja je osvojila i kup pehare Republike Srpske i BiH, otišla je u Nemačku da se okuša u najjačoj ligi sveta – Bundesligi. Napravila je iskorak u karijeri, nešto planirala, a onda je, iznenada, sve otišlo u drugom pravcu.
-U Nemačkoj sam potpisala prvi profesionalni ugovor i bila jedina rukometašica u poslednjih deset godina koja je otišla iz Mire u profesionalce. Godinu dana sam igrala u Bundesligi, na vrhunskom nivou, videla i te čari velike scene, surovog profesionalizma, igrala sa najboljim igračicama iz Nemačke, Slovačke, Čilea… Posle godinu dana dobila sam ponudu da produžim ugovor – počela je priču Prijedorčanka Slađana Ivetić.
Ipak, odlučila je da rizikuje, jer je imala u planu da se vrati u Republiku Srpsku gde je čekao posao.
-Mnogo mi je nedostajao posao, u Prijedoru sam radila kao vaspitač, nisam mogla stoprocentno da se skoncentrišem na rukomet i igranje. A u Bundesligi ne možete da igrate i radite, ili jedno ili drugo. Zato sam tražila mogućnost da u klubu igram i da paralelno radim. Imala sam ponuda iz Bundeslige, međutim došao je poziv iz niželigaša TSG Ober Esknbahaua koji mi je ponudio posao u mojoj struci i da igram za njih. Prihvatila sam ponudu i već tri godine sam u Bad Hamburgu, na severu Nemačke, u jednom malo mestu, manjem od Prijedora, gde svako svakog poznaje. Bila sam četvrti stranac koga su kupili, klub je fantastičan, iako je niželigaš, imaju pretplatničke karte, dvorana je rasprodata – nastavila je svoju priču Slađana Ivetić.
Nije bilo tek lako stići u Nemačku. O tome bivša rukometašica Mire kaže:
-Otići u stranu zemlju nikad nije lako, još kada imate jezik kao barijeru. Nisam znala nemački, na treninzima smo komunicirali na engleskom, a nemački sam morala d aučim za inzervjue koje sam morala da dajem kao igračica Bundeslige. Sada je iza mene sve to, stekla sam veliko rukometno iskustvo. Probala sam i videla da se sve može, nema neostvarenih želja, potrebna je vera i čvrst karakter. U Nemačkoj je, za razliku u našim krajevima, sasvim drugačiji vid rukometa u kojem s epotenciraju snaga i treniranje, oni su najvažniji. Ljudima je bitan rezultat i kolektiv, ne pojedinac. Najvažnije je da ekipa igra dobro, beleži odlične rezultate i da sve funkcioniše kao jedna velika porodica. Uspeh je uvek zajednička, kolektivna, a ne stvar pojedinca.
Na tradicionalnoj manifestaciji “Kozarskog vijesnika” Slađana Ivetić je proglašena za sportisti Grada Prijedora 2012. godine.
-To priznanje mi i danas mnogo znači. U Nemačkoj to cene. I ove godine imala sam mnogo ponuda iz drugih klubova, da pređem, odlučila sam se da ostanem, nisam htela da menjam sredinu. Radim za nemački Crveni krst, sa decom sa posebnim potrebama i njihovim roditeljima. Kada mi vreme dozvoli treniram decu u klubu. Imamo nekoliko omladinskih selekcija devojčica od osam godina pa nadalje. Pokušavam da uspem i u novom menadžerskom poslu, stupila sam u kontakt s nekoliko menadžera i želim da u Nemačku dovedem talentovane igračice iz BiH, ali i sa ostalih jugoslovenskih prostora. Već sam uspela da završim četiri projekta. Ljudi u klubu mi stalno govorim da tu ostanem, da sam im potrebna, da sam kao vino, što starija sve bolja i bolja u svom poslu. Sada, 15. avgusta imam i polaganje za sekretara, kako bi mogla da budem za zapisničkim stolovima na utakmicama, a kasnije postala i sudija. Takođe, primamljuje me i trenerski poziv. Imam dosta projekata videćemo šta će od svega da bude. Kako sada stvari stoje u Nemačkoj ostajem, definitivno – kaže Ivetićeva.
Gde god pošla Prijedor i ŽRK Mira su joj u srcu, sa posebnim emocijama prisetila se svojih početaka:
-Za Miru sam igrala 15 godina. Krenula sam u Rukometnoj školi Pjegice kod trenera Milenka Popovića. Onda sam s nekoliko saigračica prešla u prvi tim. Rukomet u Miri se igrao iz ljubavi, koju sam uvek imala za klub i nikada neću imati ni za jedan drugi klub iako me u Nemačkoj mnogo poštuju i cene. Mira je moja prva ljubav i zaborava nema. Međutim, posle osvojene titule i svih trofeja znala sam da više ne možemo da ponovimo taj uspeh, da me ostanak u Miri neće više činiti srećnom i zadovoljnom kao do tada jer malo koji klub može da ponovi takav istorijski uspeh. Bio mi je cilj da odem i probam da se posvetim poslovnom životu, kao i ostale devojke. Srećna sam zbog Ene Briševac i Milice Vlahović koje su takođe našle svoje puteve u Nemačkoj.
Na kraju je Slađana Ivetić imala i poruku za sve mlade rukometašice:
-Svim devojkama koje igraju u Miri i našim klubovima mogu da kažem da ne gledaju samo goli interes, već da igraju iz ljubavi. Kroz ljubav dođe sve. Kada se radi ono što se voli mora da dođe uspeh. Moraju strpljivo da čekaju svoju šansu. Ja sam čekala do 23. godine svoju priliku da se ostvarim kao igračica, bilo je ponuda i ranije, ali sam bila strpljiva i izgleda da se isplatilo.
Srećna zbog sestre
Slađanina rođena sestra Ljubica Ivetić je preuzela ulogu trenera ŽRK Mira, a nedavno je imenovana i za selektora U-16 reprezentacije BiH.
-Srećna sam zbog sestre, nadam se da će uspeti da ostvari sve svoje planove i želje. Kada sam ja otišla iz Mire ona je postala trener i dobro je jer zajedno nismo mogle, bio bi to sukob interesa. Ovako je sve ispalo dobro. Pratim Miru koliko mogu, sa sestrom sam stalno u kontaktu, a o rukometu pričamo samo onda kada igraju reprezentacije – kaže Slađana Ivetić.
