Politički analitičar Dragomir Anđelković rekao je da se pokazalo da je Dejtonski sporazum, umjesto da bude zaista sporazum i temelj budućnosti, samo pauza za nastavak realizacije sarajevskih hegemonističkih ciljeva mirnodopskim sredstvima.
On je naveo da hegemonija u BiH još ne postoji, ali je bila evidentna namjera bošnjačke političke elite da je tokom rata uspostavi i da poslije rata modifikacijama Dejtonskog sporazuma dođe do tog cilja, a to znači da se iz Sarajeva upravlja BiH uz majorizaciju i potpunu marginalizaciju Srba i Hrvata.
“Uz pomoć jednog dela međunarodne zajednice otpočela je promena Dejtonskog sporazuma i otimanje ovlašćenja entitetima, pre svega Republici Srpskoj koja se s tim nije slagala. Znači, nije se tu radilo ni o kakvom mirovnom sporazumu, već o tome da ono za šta se sarajevska elita borila tokom rata bude Srbima, pa i Hrvatima, nametnuto na drugi način”, istakao je Anđelković.
Podsjetivši da Ustav BiH, odnosno aneks Dejtonskog sporazuma, ne predviđa mnoga tijela koja sada postoje – od Suda do Tužilaštva, Anđelković je naglasio da se “visoki predstavnik ponaša kao okupacioni upravnik, podseća na Benjamina Kalaja, austrougarskog upravnika BiH, na nekakvog guvernera koji misli da se nalazi u koloniji gde može da radi šta hoće”.
“A kada se neko ponaša na kolonijalan način – onda se kod velikog dela građana javlja frustracija. I, naravno, strah da je sve to u funkciji bošnjačke hegemonije. Međunarodna zajednica i Sarajevo samo žele da uspostave neku vrstu novootomanskog poretka, u kome bi Srbi i Hrvati bili raja u modernom smislu”, rekao je Anđelković za Radio Slobodna Evropa.
On je konstatovao da je visoki predstavnik mnogim svojim mjerama išao ka tome. “Pomenuo bih samo otimanje vojske i službe bezbednosti. Naravno da se država može menjati. Ustav nije Bogom dan, ali se mora menjati na legitiman način. A to u BiH podrazumeva da za to mora postojati i saglasnost Srba. Ali ne tako što se jedan narod ili dva naroda preglasavaju, kao što se radi u Ustavnom sudu gde Bošnjaci, uz pomoć međunarodnih predstavnika, preglasavaju dva druga naroda i nešto im nameću”, naglasio je Anđelković.
Da li BiH treba da bude centralizovana ili njeni eniteti i narodi treba da se raziđu, kaže on, o tome treba da odluče oni sami i niko sa strane nema pravo da vrši mirnodopsku agresiju i da im nešto silom nameće, a to se baš dešava u BiH.
On je naveo da se preko kvazigrađanske priče nameće ono što je bio bošnjački ratni cilj, a to je centralizacija BiH. “To se ne kaže otvoreno, već se priča o građanskim vrednostima i državnoj zajednici koja treba da je posvećena svima onima koji u njoj žive. A zapravo se nudi ono za šta se Sarajevo borilo tokom rata u BiH – nametanje centralizacije i nametanje obaveze Srbima da slušaju ono što im se naređuje iz Sarajeva”, ukazao je Anđelković.
On je naglasio da mu smeta namjera da se nekome nešto natura, a upravo je ta situacija nametanja u BiH.
“Srbima je tokom rata, a posle mirnodopskim sredstvima naturana unitarna BiH, a BiH kao država nije postojala. Ona je bila deo jugoslovenske federacije, pre toga je ta oblast bila deo Kraljevine Јugoslavije, ranije je bila deo Otomanskog carstva, a posle toga Habzburške imperije. U svakom slučaju, BiH je stvorena kao država 1995 godine. To što je neko 1992. nasiljem proglasio nezavisnost izazvalo je rat. To je rezultiralo mnogim nesrećama u toj zemlji da bi 1995. godine BiH bila konstituisana kao državna zajednica.
Republika Srpska, koja se pominje kao država, potpisala je sve to. Ona je, istina, dala ovlašćenje SR Јugoslaviji, ali se pominje u svim dejtonskim dokumentima tako da ne možemo da pričamo o BiH pre Republike Srpske. Naprosto, BiH može da postoji samo kao rezultat dogovora dva entiteta i tri naroda, i njihove volje da žive zajedno”, zaključio je Anđelković.
