Ko na jeftinoj radnoj snazi temelji biznis, napravio je loš posao, već odavno upozoravaju ekonomisti. Ali, ko još u ovoj zemlji sluša, istina rijetke, ekonomiste, sociologe, politikologe, koji su spremni da kažu ono što moćniji od njih ne žele da čuju.
Međutim, slušali ne slušali, đavo je došao po svoje. Privrednici se hvataju za glavu, ne mogu, vele, ispoštovati ugovore sa ino partnerima, pa gube poslove, jer je sve manje radnika spremno da za 300 evra mjesečno lijepi đonove, sijeku šumu, zavrću šarafe.
Privrednici kukaju, a političari na vlasti pokušavaju da, uoči izbora, „zakrpe rupu“ povećanjem neoporezivog dijela dohotka, koji garantuje povišicu plata od 15 evra.
Može li 15 evra zadržati onog ko je već spakovao kofere da ode u Njemačku, ili bar Slovačku, gdje će na fabričkoj traci zaraditi bar duplo više nego u domovini? Naravno da ne može. Jer ni 315, pa ni „basnoslovnih“ 350 evra mjesečno, koliko će, hvali se jedan privrednik, njegovi radnici imati od oktobra, nije dovoljno da radnik, čovjek jednom godišnje ode s porodicom na more, kupi djetetu dobre zimske cipele, okreči stan i plati registraciju za auto. A to su, valjda, osnovne stvari.
„Ako bih plate povećao na 400 evra, mogao bih samo zatvoriti fabriku“, požalio se jedan od najuspješnijih privrednika u RS. A to znači samo jedno: čestiti privrednik je sklopio loš posao, i sa ino pratnerima, ali i sa vlastima, sa kojima privrednici već odavno imaju prećutni pakt o nenapadanju.
A radnici? Pa, radnici, ako izuzmemo priču o socijalnim i ljudskim pravima, čisto liberal-kapitalistički gledano, samo prodaju svoj rad. Pa ko da više.
