Protođakon dr Ljubomir Ranković o svetitelju iz Lelića. Naše ljude treba procenjivati i sagledavati očima velikih ljudi, kaže urednik “Glasa crkve”
MOŽEMO mi o svojim ljudima da pričamo priče i pevamo himne, čemu smo kao narod skloni, ali je mnogo važnije šta o tome misle u svetu, i ne ma ko u svetu – kaže protođakon dr Ljubomir Ranković, urednik “Glasa crkve”, koji, za “Novosti”, otkriva nove detalje iz života svetitelja iz Lelića.
– Naše ljude treba procenjivati i sagledavati očima velikih ljudi iz velikog sveta – ukazuje Ranković. – Malo je njih u istoriji ovoga naroda koji su dobili visoku ocenu na tom planu. Jedan od najvećih je Sveti vladika Nikolaj Velimirović.
NIKOLAJ je, ističe naš sagovornik, “jedna od najpopularnijih ličnosti svoje epohe, u celome svetu”.
Školovao se u Evropi, u Bernu je završio fakultet i položio dva doktorata, iz teologije i istorije. Pohađao je Univerzitet u Haleu, gde je slušao predavanja najuglednijih evropskih mislilaca i stvaralaca, potom završio Filozofski fakultet na Oksfordu, gde je doktorirao na temu “Filozofija Berklija”. Disertaciju je napisao na engleskom, a u Ženevi ju je branio na francuskom jeziku.
Bio je lični prijatelj engleskog kralja Džordža V i arhiepiskopa Anglikanske crkve Randala.
– Nemačka obaveštajna služba, koja je tokom Prvog svetskog svetskog rata u stopu pratila Nikolaja u Engleskoj, zapisala je doslovce: “Engleski kralj Džordž V i njegovi ministri, kao ludi, idu po katedralama i dvoranama, za Nikolajem, da ga slušaju i da se dive duhovnosti njegovoj. Ugledni univerziteti u Glazgovu i Londonu dodelili su mu titulu počasnog doktora” – priča dr Ranković. – Engleski ministar vojni Lojd Džordž rekao je da je “Nikolaj doprineo pobedi saveznika koliko i jedna armija na frontu”. Budući da su ga u tu misiju, u anglosaksonski svet, uputili srpska vlada i kralj, često je boravio i u Americi. Bio je blizak sa Mihailom Pupinom, družio se sa Džonom Golsvortijem, sa Vudroom Vilsonom i brojnim američkim visokim zvaničnicima i pripadnicima duhovne, kulturne i naučne elite.
Protođakon dr Ljubomir Ranković
VLADIKA je, po rečima dr Rankovića, posebno bio poštovan među Afroamerikancima. Zvali su ga “crnački mesija”. U Bostonu ga je, jednom prilikom, u velikoj katedrali dočekalo 5.000 crnaca, noseći u rukama srpsku zastavu i pevajući srpsku himnu “Bože pravde”!
Slika svetitelja u manastiru Tavna iznad glave igumanije Marte
– Godine 1916. na tristogodišnjicu Šekspirove smrti, na centralnoj proslavi u Londonu, gde se skupio cvet svetske pameti, bio je naš Lelićanin sa šest nobelovaca, među kojima je bio i harizmatični Indijac Rabindranat Tagore, pa Ernest Hemingvej, francuski filozof Anri Bergson, Romen Rolan, Džordž Santajana… Nikolaj je održao upečatljivu besedu o Šekspiru, koja je izazvala oduševljenje svih prisutnih, počevši čuvenom rečenicom: “Ja nisam poznavao Šekspira, ali je Šekspir poznavao mene” i nazvao ga “čovekom sa muzikom u sebi”.
Pred kraj života, najugledniji američki univerzitet Kolumbija u Njujorku dodelio mu je titulu počasnog doktora. Na skupu Svetskog saveza crkava u Evanstonu vladiku Nikolaja dočekalo je 5.000 predstavnika svih hrišćanskih konfesija. Kad je ušao u ogromnu dvoranu, svi su kleknuli jer je on bio čovek koji je na sebi nosio žive rane fašizma i komunizma.
POČAST
– AMERIČKI Kongres je povodom njegove smrti izglasao rezoluciju kojom je izjavio saučešće srpskom narodu – kazuje dr Ljubomir Ranković. – Prvi ko ga je uporedio sa Svetim Savom bio je Mihailo Pupin,čiju sudbinu je, nažalost, doživeo i vladika Nikolaj. Svuda je bio više poštovan nego u svom narodu. Nažalost, i do današnjeg dana.
