Prošlo je vrijeme kada je Evropska unija za balkanske zemlje izgledala kao kraj puta na kome se ispunjavaju sve želje. Najbolji primjer je BiH u kojoj podrška članstvu konstantno pada i ako se nešto hitno ne ubrza doći će dan kada će više građana biti protiv Brisela nego onih koji ga podržavaju.
Narod je shavatio da EU i sama ima probleme slične našim. Drugo, Unija na Balkanu nije nastupila principijelno, postavljajući svima iste uslove, nego se uhvatila u balkansko političko kolo u kome svako svakom gazi po nogama. Primili su u članstvo Hrvatsku iako nije riješila pogranične probleme sa komšijama. Rumuniju i Bugarsku su ugurali preko reda i mimo ispunjenih uslova, a sve su prilike da će tako da završe Makedonija i Crna Gora, jer to sada nekom politički paše.
Mada su formalno sve članice EU ravnopravne, u praksi nije tako. Najjače ekonomije Unije i njeni tvorci diktiraju pravila igre, a protiv onih koji ne slušaju, poput Poljaka, pokreću famozni član 7, odnosno moguće ukidanje prava glasa.
Ali, činjenica je da ne želi Evropska unija da postane naš član, nego mi njen. To znači da moramo da ispunjavamo njihove uslove, a ne oni naše, ma kako nam to zvučalo. Suština je da ne smijemo da srljamo u članstvo radi članstva, već da ispunjavanje uslova shvatimo kao reformu ekonomije, tržišta rada, pravne države.
Ako to uspijemo, ako na tom putu postanemo bolje društvo, više neće ni biti važno da li će nas EU uzeti u članstvo.
