Iskreno pismo jedne mame: Ponekad mi bude dosta svega!

Jedna mama je odlučila da sve ono mnoge mame govore u sebi sada izgovori naglas.

Posao mame jedan je od najlepših na ovom svetu, ali je istovremeno i jedan od najtežih. Iako nam deca ulepšavaju svaki dan i daju nam snagu kada mislimo da ćemo posustati, često nam padne na pamet misao kako bi najradije napustili sve i otišli negde daleko, sami i bez briga. Jedna mama je odlučila da sve ono mnoge mame govore u sebi sada izgovori naglas.

Tekst je objavljen na portalu mamaonline.rs, a mi ga prenosimo u celosti jer znamo da će se mnoge mame pronaći u njemu.

Ponekad mi bude dosta svega… i svoje dece i svoga muža… i toga što sam decu rodila pre tridesete…

Bude mi dosta kuvanja, spremanja i seckanja, i toga da i dalje ne znam šta ćemo za večeru…

Ponekad mi bude dosta slaganja, pranja i peglanja, iako ja odavno ni ne peglam…

Bude mi dosta razvrstavanja i sortiranja – koje je čije i ko šta nosi i šta je za jesen, a šta je za leto…

Ponekad, ili malo češće, bude mi dosta kuhinje i usisivača i onih prokletih pločica, što se isprljaju za jedan dan.

Bude mi dosta šerpi i tiganja i one lajsne iza koje uvek zapadaju mrve…

Ponekad, ne tako retko, bude mi dosta trke i jurnjave i gledanja na sat da li ću stići na vreme u vrtić… Bude mi dosta oblačenja na brzinu i doručaka usput i taksija usput zaustavljenog jer kasnim, ja ponekad kasnim…

I te gužve u Beogradu, gužve u pet, u petak, u ponedeljak, u zimu, u leto, preko Brankovog, preko Gazele, preko svakog dana… Bude mi dosta i Beograda i ljudi i poželim da odem u selo…

Bude mi dosta toga da mislim da kupljena kaša nije dobar doručak i da svi treba da se hranimo zdravije…

I mojih pokušaja da krenem na vežbanje i obećanja sebi da ću otići na masažu, kad primim platu…

Ponekad, a nekad i često, bude mi dosta kupovine i prodavnice i vukljanja tih kesa uz decu i psa… I vrtića i dece i parkića…

I fizioloških rastvora i aspiratora i bronhitisa i upale uha…

Bude mi dosta i cike i vriske i „To je moja igračka! Idite u sobu pa se tamo svađajte“ dana…

Ponekad mrzim što ne mogu da pogledam nijedan film bez da ne zaspim i što svuda gde se pominju deca ja mogu da plačem…

I toga što ne mogu da ih ostavim na duže od tri dana i te moje posesivosti da mama mora sve…

I mrzim što svi moramo da se lažemo kako je svima sjajno i da nije ok reći da ti je nekad dosta… A nekad ti je stvarno dosta…

Ponekad mi je dosta svih tih dama i domaćica što samo njima nisu naporni ni brak ni deca… Ni instagram profili koje vode…

I poželim, o tako nekad poželim da pobegnem u noć, iako znam da bih se vratila posle petog koraka… I ljubila bih ih sve i nedostajali bi mi svi, kao što mi nedostaju i dok sam na poslu…

Ponekad mi bude teško, i dođe mi da pobegnem, ali verujem da je normalno tako….

Jer, znate u čemu je mudrost? Dani roditeljstva su često kao sklekovi – ako vam baš nikada nije teško, ne radite ih dobro…

B92