Objavila je iskreni post i isprozivala sve roditelje: “Nekada se znao red, a danas su zbog vas djeca bahata i bezobrazna!”

Moje djetinjstvo trajalo je sedamdesetih i osamdesetih…

Mama, tata, pet godina stariji brat i ja. Ne sećam se da su se roditelji igrali sa mnom. Imala sam igračke i provodila sate u svetu mašte. Mama je kuvala ili pospremala. Bavila se kućom i važnijim stvarima.

Niti sam htela niti joj tražila da se igramo zajedno. Zato valjda i danas imam bujnu maštu i uživam u retkim trenucima samoće. Leti smo po ceo dan bili napolju, penjali se, skakali, ali znalo se vreme ručka, večere i spavanja. Kada su nam dolazili gosti, znalo se da deca, osim za vreme jela, nemaju što tražiti za stolom s odraslima.

‘Ajmo, deco, u sobu!

Znalo se kako se deca i roditelji ponašaju. Foto-ilustracija: Profimedia.com

I bilo nam je super, odlično smo se zabavljali. Ne znam niti sam ikada čula temu razgovora koja se među starijima odvijala. Nije me uopšte zanimalo. Kada smo išli u goste, pa bi domaćini ponudili kolače, a ja bih proždrljivo posegnula za trećim komadom, mama bi me prostrelila pogledom tako da sam ruku istog trena povukla prema sebi. Ostalo mi je do dan danas usečeno u pamćenje njeno:

“Nisi došla da se najedeš, pristojno uzmeš komad, dva i staneš!”

Tako i ja danas s prijezirom gledam na ljude koji pobrste švedski sto na nekom eventu. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Ako bi nam i palo na pamet, odgovor bi bio: “zabavi se nečim.” I zabavili bi se. Uh, kako je mašta radila…

Bili smo čisti, uredni, pristojni, mogli smo se kontrolisati kad smo trebali biti tiho, a i te kako aktivni kad bi nas pustili s lanca.

Jeli smo sve, nije bilo pitanja: “Želiš li?” Nikada. 

Išli smo gde su roditelji hteli, kada se njima tako htelo… I bilo nam je zabavno… Uvek.

Veselili smo se izletima na koje smo redovno išli vikendom i putovanju vozom na more. Tata je radio, a mama je bila kod kuće, brinula, hranila, prigovarala, slušala, bodrila. Bila je autoritet, nikako prijatelj.

Kasnije, kad je detinjstvo preraslo u adolescenciju, bila je oslonac, psiholog, savetnik, kritičar, podrška, bič božji. Sve po potrebi. Nije bila prijatelj. I to se naglašavalo, da se ne zbunim, da je ne tretiram poput svojeg vršnjaka, bez poštovanja.

Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi. Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvredio si starijeg, šamar. Pa ti uvredi i budi bezobrazan sledeći put. Plaženje jezika, ružne reči… opet onaj ranije spomenuti mamin pogled…

Ne smatram da je bilo idealno… Nakon izlaska subotom, tata me budio u 9 kako bi pomagala u spremanju stana. Nakon 10 minuta telefoniranja vikao mi je da prekinem i da se nađem u četiri oka ako želim toliko da razgovaram. Ograničeni izlasci su mi beskrajno išli na živce.

Nisam nikada došla kući pijana, nije mi palo na pamet.

Izleti svakog vikenda su bili nešto što su deca obožavala. Foto: Privatna arhiva/Nasja Duplančić/blog Mama, ja sam gladan

A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta odgoja postala previše surova. Vreme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s decom i to im je baš cool.

Nemojte me pogrešno shvatiti, promene su potrebne, rekla bih nužne, ali imam osećaj da smo otišli iz jedne krajnosti u drugu.

Zbog vlastitog bunta ili inata?

Ne znam, ali poput naših roditelja i mi smo preterali, samo na potpuno drugačiji način. Dotakli smo drugu krajnost.

Počeli smo voditi filozofske rasprave s dvogodišnjacima, gledamo na decu kao na statusni simbol, poput novog automobila, pa ga lickamo, doterujemo, pokazujemo, hvalimo se:” Koliko kilometara ima tvoj? A konja? Kakve felne imaš? Moj može potegnuti bolje od tvog! A kakav je u zavoju?” – Tako vam to meni izgleda… Trenutno su deca u centru pažnje, sede na čelu stola, šta više, biraju mesto gde će sediti i to im se odobrava.

Deca prisluškuju razgovore odraslih, upadaju u reč, vode glavnu reč i glavna su tema razgovora. Dakako, uvek vođene u superlativima… Moj mali je ovo, moja mala je bolje… Deca dolaze u goste s rečenicom:” ja sam gladan!” pa ti pobrste pola frižidera, dok se roditelji smeju. Deca se konstantno zabavljaju, ne znaju sama da se igraju, pa te vuku za rukav i traže pažnju. Ako im ne pružiš pažnju onda vrište, pa cela porodica sudeluje u smirivanju.

Roditelji se svađaju s učiteljima, prete im otkazima, prete drugoj deci, ako im netko u žaru igre dotakne vlastito dete.

Roditelji pljuju pred decom po učiteljima, tako da se i deca usuđuju odgovarati učiteljima kad dođu u razred. Pa nestane svakog autoriteta. Deca su postala smisao života svojih roditelja, životni projekt, jedina tema razgovora, nerealnog ponosa.

S ponosom bi trebali pričati o svojim dostignućima, interesima, iskustvima, a dete o svojim. Umesto toga, hvalimo se tuđim (detetovim) dostignućima, prisvajajući ih kao svoju zaslugu.

Deca su nam tu da ih odgojimo i pustimo da žive… Da ih osposobimo za život, ujedno ne zanemarujući svoj. Nikako da im služimo i umesto njih rastemo.

Deca danas ništa ne cene. Foto: Privatna arhiva/Nasja Duplančić/blog Mama, ja sam gladan

Da ih satima čekamo ispred noćnih klubova i vozimo kućama. (da, to je postalo normalno)

Da im držimo lavor kad nakon izlaska pijani dođu kući.

Da im tolerišemo nedopustivo.

Da ih nagrađujemo za dobru ocenu. Pobogu, pa ona bi sama po sebi trebala biti nagrada.

Čini li vam se da u osnovnim školama svi imaju petice? Istina, ponekad je lakše detetu zaključiti veću ocenu nego imati posla s nabildanim taticom koji će ti pretiti jer je “stara koza” oštetila njegovo iznadprosečno inteligentno dete i dala mu 4. A ono zna za 10. Barem.

Pojam zlostavljanja i nestašne dečje igre se izjednačio.

Mi smo se grudvali, borili se koprivama, dolazili kući opečeni, ozebli, crveni. Nitko nije zbog toga dizao paniku. Nismo bili toliko osetljivi. Nismo tužakali, jer smo znali da ćemo zbog tužakanja dobiti još jedan šamar.

Kad razgovaram malo s novopečenim roditeljima, svima je zajednička jedna rečenica: “Najvažnije mi je da mi dete bude srećno!”

Našim roditeljima je bilo važnije da usrećimo druge! Jer, shvatali su da je u tome, indirektno, i naša sreća.

Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, saosećati, brinuti, biti obazriv… To se negde putem izgubilo.

Odgajamo li samožive egomanijake?

Nikada zadovoljne osobe, večno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uslove, rokove, pa se celi život traže i čekaju savršenu priliku da padne s neba, a takve nema.

U međuvremenu ih roditelji finansiraju, peru, hrane, teše… Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svet nije dovoljno dobar za njih. Jesam li preterala? U svakom slučaju, mislim da nam treba zlatna sredina. Nešto između vaspitnih metoda naših roditelja i ovih danas. Vreme će pokazati, ako nas, u međuvremenu, vlastita deca ne pojedu za doručak.

(Telegraf.rs/facebook.com/Mama, ja sam gladan)

 

Preporuka

Stručnjak otkriva kako pravilno da vaspitate svoje...
views 90
Iako neki kažu da je "iz raja izašla", batina nije jedini, a ni najbolji način za vaspitanje dece Roditeljstvo je zahtevan posao, a vaspitavanje dete...
Ovo su faze kroz koje prolazi većina žena kada im ...
views 116
Ni mesec nije prošao od raskida, a vaš bivši dragi već ponosno šeta novu devojku. Besni ste, razočarani, ljuti, ali ne smete dozvoliti da vas negativn...
Bračni problemi koje ne treba ignorisati
views 127
Ne postoji brak koji je savršen, a prije ili kasnije pojave se problemi koje je ponekad teško prevazići zbog čega postaju nepodnošljivi. Ovo su n...
U detinjstvu se najčešće slažu kao “pas i ma...
views 97
Njihov odnos prolazi kroz razne faze - od ignorisanja i rivalstva u detinjstvu do najjače podrške i oslonca u zrelim godinama U detinjstvu se najče...
Danas je najgori ponedeljak u godini, evo kako da ...
views 117
Ovi trikovi će za sekund popraviti vaše stanje, i emotivno i zdravstveno Ovaj deo godine je poprilično težak, jer je hladno, ranije pada mrak i kraj ...
Danas su deca gora nego ikad: Samo zbog ovoga su s...
views 66
Izgleda da danas svako ima neku primedbu na mlade Mnogi misle da deca mnogo uzimaju sebi za pravo ovih dana i da im roditelji ne prenose dovoljno dob...