Nepoželjna zastava Srpske u Sarajevu nije presedan, nepoželjna je bila i 1. marta 1992. godine kada je u centru Baščaršije lokalni kriminalac pucnjem iz pištolja usmrtio srpskog svata i ranio pravoslavnog sveštenika.
Nije to samo zastava nego je simbol srpskog postojanja u Bosni i Hercegovini. Nisu to ni gluposti kako kažu federalni mediji, nego je srpska pobjeda koju je izvoljevalo hiljade srpskih žrtava u ratu devedesetih.
Srpsko postojanje u Bosni i Hercegovini usko je vezano za postojanje upravo te zastave. Ne prikazuje ona samo entitet, nego je slika naroda koji je glavom platio za njeno postojanje, i koji u miru treba gledati kako je skidaju i izbacuju.
Devedesetih, srpski barjaktar gubio je i barjak i glavu u Sarajevu, danas mu otimaju barjak uz prijetnje da će ostati i bez glave.
Ponovo su Srbi naivno prihvatili političke podvale “Sarajeva”. Ulicama srpske često se vidi zastava “Bosne” od koje su Srbi ginuli, a ulicama Federacije nema zastave za koju su Srbi ginuli.
Oprostili su Bošnjaci ratnu zastavu Armije BiH u Banjaluci, ali regularnu zastavu Republike Srpske u Sarajevu ne mogu.
Teatralan izlazak srpskog člana predsjedništva sa sastanka, nije samo čin nego metafora oko koje treba da se okupe stanovnici Srpske. Sve dok nismo prihvaćeni cjelovito kao narod sa vjerom, kulturom, zastavom i grbom, nismo prihvaćeni uopšte.
Mada, sa takvim potezima treba biti na oprezu. Sa zastavom, leđa je okrenuo i Nikola Gardović.
