Potresna priča iz Malog Dubovika, kod Krupe na Uni. Ilija i Sava Vranješ, iako u devetoj deceniji i teško bolesni, žive u trošnoj kući od blata i pruća. Najveći problem im je ogrev i krov koji propušta. Njima je potrebna naša pomoć.
– Treba kupiti, treba nešto nabaviti, ali šta ćeš, kako ćeš, kada nemaš čime, ni kako. Snalazimo se kako znamo i umijemo, a živjeti se mora – kaže Sava Vranješ.
Ovako tešku životnu priču počinje osamdesetjednogodišnja baka Sava. Nepokretna i oštećenog sluha, dane provodi u sobici od pet kvadrata sa suprugom Ilijom, takođe teško bolesnim i vezanim za postelju.
1 od 7
– Ovako nam jeste. Ne mogu nikuda. I šta ću – sjetno priča Sava.
Trošna kuća u kojoj žive nema mokri čvor, a struja im je uvedena nedavno. Krov prokišnjava, a u slučaju većeg snijega, čitavoj kući prijeti urušavanje.
Njihov sin Čedomir tokom proteklog rata razbolio se i umro, a kćerka Mira udala se u susjedno selo. Iako i sama u teškoj materijalnoj situaciji, povremeno ih obilazi i pomaže im koliko može.
– Kad god mogu dođem. Nešto im pomognem, uradim, pripremim i tako, roditelji su tu, dok mogu pomoći ću – priča Mira Umićević, Savina i Ilijina kćerka.
Јedina primanja su im pedesetak maraka socijalne pomoći, koju troše na lijekove. Najbliža ambulanta od njihovog sela udaljena je šest kilometara, pa uglavnom zavise od komšija.
– Ako treba otići u Novi po ljekove, ako treba hranu dobaviti, drva, i tako, kad god mogu, tu sam da pomognem – kaže komšija Braco Vranješ, iz Malog Dubovika.
Međutim, sve to je nedovoljno, jer zbog zdravstvenog stanja u kojem se nalaze, Savi i Iliji neophodna je cjelodnevna njega. Nadaju se da će se naći ljudi koji će im bar popraviti krov i obezbijediti hranu i ogrev za zimu.
