U Marićki kod Prijedora, pitomom selu koje se ugnezdilo na talasastim brežuljcima između Manjače i Kozare, postoji hrast kitnjak stariji od šest vekova, sa obimom koji iznosi 22 koraka.
Hrast se nalazi u porti crkve Svetog Proroka Ilije iz devetnaestog veka, jednoj od najlepših crkava brvnara na području Balkanskog poluostrva.
Starina čija je visina oko dvadeset metara celim svojim izgledom, a posebno širinom, ostavlja bez daha. Kada sam prvi put obišao oko njega i izbrojao 22 koraka normalnog hoda, nekako mi se učinilo mnogo, pa sam pomislio da sam se možda zabrojao. Drugo merenje pokazalo je isti rezultat.
Moj domaćin Radovan Mikanović, svojevrsni seoski knez i ja izračunali smo da bi u šupljinu drveta moglo da se nagura deset ljudi. Pod uslovom da nisu baš krupni kao Radovan. Za nedaj bože, čovek bi u njemu mogao da živi i spava.
Obišao sam mnoge krajeve i prepešačio mnoge šume, ali nikad nisam video drvo koje me je kao ovaj hrast, koji šet vekova prkosi ljutim krajiškim vetrovima i munjama, toliko podsetilo na čoveka. A njegove sasušene grane na staračke ruke nekog gorštaka polomljene u nadgornjavanju sa olujama i svakojakim vaktom i zemanom.
Dok sam ushićen prizorom posmatrao izbrazdanu koru, razmišljao sam šta je sve doživela i preživela i o čemu bi sve ovo sveto drvo, jer da nije sveto ne bi toliko trajalo i posle šest vekova još uvek tako lepo izgledalo, moglo da posvedoči. O koliko ratova i buna, o koliko vojski, stradanja i junaštava, o koliko srečnih i nesrećnih ljubavi. Zapamtilo je i nadživelo sedam „carstava“: Austriju, Ugarsku, Osmansko carstvo, Austro-Ugarsku, NDH i dve Jugoslavije, a sada svedoči o svakodnevnici BiH i Republike Srpske.
1 od 4
Preduzimljivi gradonačelnik Prijedora Milenko Đaković zaslužuje pohvale za rezultate koje on i njegovi saradnici postižu u vođenju najzapadnijeg slobodnog srpskog grada, ali i oni i njihovi prethodnici zaslužuju ozbiljnu grdnju zašto nisu učinili više da o postojanju hrasta iz Marićke, koji može da se poredi sa Velikim hrastom iz Šervudske šume, najpoznatijim hrastom na našoj planeti, bude upoznata ne samo balkanska javnost već i cela Evropa.
Nema čoveka koji dođe u Marićku, uđe u crkvu brvnaru i stane pred stoletni hrast čiju dušu neće preplaviti divljenje, strahopoštovanje i zahvalnost bogu i sudbini što mu se pružila prilika da bude tu. I gleda ovaj veličanstveni dar prirode.
