U SFRJ je živelo 172 bogataša, a najviše su zarađivali ljudi koji su se bavili ovim profesijama

Kao i danas, i tada su obični smrtnici, stanovnici bivše države govorili: “Svakome je jasno da u Jugoslaviji niko poštenim radom nije mogao zaraditi milijardu dinara.”

Nekadašnji tabloid TOP iz SFRJ je objavio tekst o poreskim prijavama u februaru 1989. godine. Kako piše, najviše su tada zarađivali privatni ugostitelji, pevači i kompozitori narodne muzike, ali i trgovački putnici, predstavnici stranih kompanija, te fudbaleri i likovni umetnici. Tada su se na listama najbogatijih nalazili još i novinari i univerzitetski profesori. Političara na tim listama nije bilo.

Poreska osnovica izračunala bi se tako što bi se republički godišnji prosečni lični dohodak množio sa tri. Svako ko je zaradio u godinu dana više od toga, plaćao bi porez.

U bivšoj državi, te godine najveća poreska osnovica bila je u Ljubljani i iznosila je 28.000.000 dinara. Jedan akademski kipar tada je prijavio čak 77.000.000 dinara ili današnjih oko 26.000 američkih dolara.

U Beogradu je te godine rekorder bio pevač narodne muzike koji je prijavio zaradu od 142.000.000 dinara ili oko 50.000 dolara, a u Zagrebu je to bio trgovački predstavnik sa 61.000.000 dinara ili oko 21.500 dolara.

Apsolutni rekorder bio je privatni ugostitelj iz Skoplja koji je te 1988. godine zaradio neverocatnih 17,1 milijardu dinara, što je tada iznosilo oko 2.680.000 dolara, a danas bi to odgovaralo protivvrednosti od oko 5.750.000 dolara.

O bogatašima se raspravljalo i 1972. godine. Tad je u Jugoslaviji, u kojoj je živelo oko 20.500.000 stanovnika, bilo samo 172 bogataša.

U Titovoj državi je bilo 172 bogataša Foto: Profimedia/Bettmann/CORBIS

– Ako zaista ima građana s tolikom imovinom, treba što pre ispitati na koji način je stečena. A ako takvih nema, treba to javno reći, da se ne bi bez razloga unosila uznemirenost među ljude – govorio je tada Mirko Čaladanović, predsednik Pokrajinskog komiteta SK Vojvodine.

Znalo se tada da je naivni slikar Ivan Generalić prodavao svoje slike i za 10.000 dolara. Međutim, novinare je zanimalo ko je novac stekao nezakonito. A o tome, ni tada, slično kao ni danas, nadležne službe nisu imale pojma odnosno nisu otkrivale podatke.

– O milijarderima ništa ne zna ni Anton Polajnar, direktor Službe društvenog knjigovodstva, koja bi morala inajviše da se interesuje za ovako bogate građane. Ni pomoćnik saveznog sekretara za finansije Božo Brajović. Nije se još javila nijedna opština u zemlji s ovako bogatim stanovnikom – pisale su tada novine.

Kao i danas, i tada su obični smrtnici, stanovnici bivše države govorili: “Svakome je jasno da u Jugoslaviji niko poštenim radom nije mogao zaraditi milijardu dinara.”  No, novine su pisale o izvesnom građaninu S.G.

– Toliko je ugledan da njegovo ime nećemo spominjati, jer do sada još niko nije dokazao da on nije pošten čovek. On je jedan od onih mudrih i univerzalnih majstora našeg podneblja, koji su u zapadnoj Evropi proslavili znanje jugoslovenskih radnika, sposobnih da sve poprave i da budu inovatori ako je to potrebno. S.G. je počeo biznis u varošici blizu Beograda pre više godina, s običnom zanatskom radionicom. Radio je zajedno sa svojim učenicima od jutra do mraka, ali je brzo shvatio da se tako nikad neće obogatiti.

Najviše su zarađivali umetnici, novinari, profesori… Foto: Privatna arhiva/ AleksandarBašić

Bilo je to u vreme kad su mudre zanatlije počele da pretvaraju svoje radionice u firme. Prvo je dobar posao bilo pravljenje špeditera za zemljoradnike. Kad se posao razvio, počela je i specijalizacija: jedni su proizvodili federe, drugi točkove, treći šasije.

Ta podela rada omogućila im je da proizvode više i da više zarađuju. Prvi sledeći korak za koji su bili sposobni samo najmudriji, bila je proizvodnja delova za mašine i vozila. Tu je već počinjala serijska proizvodnja. Majstori i vlasnici ovih privatnih firmi redovno su se opredeljivali za proizvodnju onoga što je nedostajalo na tržištu. To je bio slučaj i s majstorom S.G. Njegova privatna livnica proizvodila je vrlo tražene delove i porudžbine su stizale sa svih strana. Naravno, gazda nije mogao sam da radi, ali naši zakoni dozvoljavaju privatnicima da zaposle nekoliko radnika.

Radnici koji su posao našli kod građanina S. G. zarađivali su nekoliko puta više nego njihovi prijatelji u društvenim preduzećima, bili su uredno prijavljeni, a gazda je čak većini kupio stan. Poreznici iz opštine nisu nikad ništa prigovorili građaninu S.G. Danas, građanin S.G. otvara svoje firme u inostranstvu. On je verovatno jedini jugoslovenski državljanin kojem američke banke daju kredite za nove poslove.

Nedavno, ovaj čovek je kupio divnu vilu u jednom od najlepših beogradskih kvartova i platio ju oko 3.500.000 dinara ili oko 210.000 tadašnjih dolara, odnosno oko 1.275.000 današnjih dolara. Zatim je jedna ambasada htela od njega da otkupi istu tu vilu za tadašnjih 500.000 dolara, što bi danas bilo oko 3.000.000 dolara – pisalo je u novinama.

Mada ni tada građani nisu verovali da su ljudi legalno sticali novac Foto-montaža: Profimedia

Ime drugog milijardera bilo je Lazar Vračarić. Kako su pisali, ovaj Zagrepčanin bio je direktor najpre kompanije Mega, koja je proizvodila i patentne zatvarače. A onda je postao direktor male firme Metalijum. Vračarić se proslavio kao ilegalac u okupiranom Zagrebu, odakle je dospeo u partizane i do kraja rata bio na dužnosti političkog komesara u raznim jedinicama. Kraj rata dočekao je kao visoki obaveštajni oficir. Nosilac je Spomenice i nekoliko odlikovanja.

Dugo nikome nije bilo neobično što jedno malo preduzeće pravi veći promet nego neki giganti naše privrede. Nikome nije bilo ništa sumnjivo ni kada je Lazar Vračarić kupio u Zagrebu vilu koja stoji najmanje 1.000.000 dinara ili 60.000 tadašnjih dolara što bi danas iznosilo oko 364.000 dolara. Vračarić je već tada vozio i jaguar, kako su pisali tadašnji mediji.

Sve svoje sposobnosti i veze iskoristio je da Metalijum pretvori u izvozno-uvozno poduzeće. Da bi se dobilo pravo na uvoz robe, moralo se nešto izvesti. Na predlog direktora Vračarića Metalijum osniva ogranke u inostranstvu, registrovane kao samostalne firme. Direktor dve takve firme u Lihtenštajnu postaje Lazar Vračarić, a pošto se vode na njegovo ime on je i vlasnik.

Sad Metalijum izvozi velike količine metalnih otpadaka firmama svog generalnog direktora i dobija dokaze da je izvezao robu. Svuda u svetu je pravilo da posrednik, bilo firma bilo pojedinac, koji osigura prodaju velike količine robe, dobija proviziju od jedan do deset odsto. I tako je Vračarić bio optužen da je ukrao dvadesetak milijardi dinara, pa je onda pobegao u Lihtenštajn.

(Telegraf.rs/Express.hr/yugopapir.com)