POTKOZARJU U POHODE: Četničko selo čuva srne od šakala

“Selo je 1941. bilo naklonjeno četnicima i ratovalo pod komandom vojvode Uroša Drenovića.”

U Omarskoj, ispred kafića „Grand“, upoznajem se sa mojim domaćinom Radovanom Mikanovićem iz susedne Marićke, na čiji poziv sam došao u prijedorski kraj.

Neke zgrade u Omarskoj, velikom potkozarskom selu, još uvek su izlepljene plakatima od poslednjih parlamentarnih izbora. Najviše je onih na kojima su Dodik i Marko Pavić. SNSD i DNS. Partneri u prošloj i ovoj vladi. S tim što se nakon ovih izbora Dodik svom najvernijem političkom savezniku odužio tako što mu je pocepao stranku i  preoteo mu nekoliko narodnih poslanika. Po srpski.

Pitam, gde je bio zloglasni logor 1992. godine.

– Nije bilo nikakvog logora. Ovde su Srbi skupljali muslimane i Hrvate da ih zaštite od paravojnih grupa, koje su želele da se osvete za zločine u Potkozarju u Drugom svetskom ratu, u kojima je ubijeno više od 100.000 srpskih civila.

Potkozarju u pohode

Foto: Dušan Marić

– Ali skoro tri decenije Zapad bruji o koncentracionom logoru Omarska i strašnim zločinima koji su u njemu počinjeni.
– Lažu.  Jeste bilo zločina,  ali bio je rat, taj rat su počeli Hrvati i muslimani, a s obzirom na pokolje koje su oni izvršili nad nama, pravo je čudo da ih nije bilo i više. Proglašivati Omarsku za koncentracioni logor, pa još praviti paralelu sa Jasenovcem, u kojem je ubijeno 700.000 Srba, mogu samo bolesni lažovi. Gebelsi.

Odlazimo u zaseok Jokiće, gde posećujemo crkvu brvnaru posvećenu Hristovom Vaznesenju. U prijedorskom kraju postoji pet crkava brvnara, izuzetno lepih građevina, a po mišljenju sveštenstva SPC ova je najlepša. Možda je za njenu lepotu zaslužna i duga istorija njene izgradnje. Započeta je 1893. a završena tek 1922. godine.

Potkozorju u pohode

Foto: Dušan Marić

Na putu ka Marićki prolazimo pored niza brda koja su napravljena od ostataka rude iskopane iz rudnika Ljubija. Od pre nekoliko godina ovde železo kopa indijska kompanija „Mital“. Zastajemo da fotografišem crkvu u Gradini,  posvećenu Pokrovu presvete Bogorodice. U porti sede dvojica starijih meštana. Ispred njih flaša. Jedni drugima nazivamo boga. Zovu na rakiju. Objašnjavamo da žurimo, ali ne prihvataju odbijanje.
-Đe čovek iz Srbije da ovde dođe i ode a da ne popije rakiju? Zemljače, to ovde nikad nije moglo.

Pijemo po jednu s nogu i nastavljamo put. Ispred nas tri Marićke. Gornja, Srednja i Donja. Desetak kilometara kuća razasutih po blagim brežuljcima, koji su prošarani šumom i živicama. Najviše je hrasta i graba.

Mesna zajednica sastavljena od tri Marićke i Кrivaje ima 1.880 stanovnika. A rat ih je dočekalo 2.600. Marići, Mikanovići, Vulete, Ćirići, Živanovići, Rastoke, Кvočke, Reljići, Stakići, Majstorovići, Miodragovići, Radići, Stojnići, Vučenovići, Dojčinovići…

Selo je 1941. bilo naklonjeno četnicima i ratovalo pod komandom vojvode Uroša Drenovića. Partizani ga optužuju da je sarađivao sa Švabama i ustašama, potomci četnika tvrde da je na taj način ovaj kraj sačuvao od još većeg stradanja.

Što zbog ustaških zločina, što poraza i izgibije četnika, selo je iz rata izašlo obezglavljeno. A onda decenijama posle njegovog završetka plaćalo cenu što nije prihvatilo komunizam i zvezdu petokraku. Prvi asfalt u ovo veliko selo stigao tek 2001. u vreme kada je Prijedorčanin Marko Pavić bio ministar u Banjaluci.

Potkozorju u pohode

Foto: Dušan Marić

Prolazimo kraj kuće Milomira Stakića. Ratni predsednik Prijedora. Haški tribunal je presudio da je počinio ratne zločine. Кaznu izdržava u Alzasu u Francuskoj.

– Ubijali su drugi. A on je, kad je već optužen, preuzeo krivicu. Smatrao je da je bolje da strada on sam i njegova porodica, nego desetine drugih. I u Tribunalu znaju da on nije kriv. Ceneći to što štiti druge Srbe predsednik tog lažnog suda Teodor Meron mu je jednom rekao: „Кada bih mogao da biram prijatelja, izabrao bih vas“. Eto, Naser Orić je na slobodi, Stakić u zatvoru.

Кao i uvek u Potkozarju kada su tema rat i zločini, priča ponovo pređe na Drugi svetski rat.

– Većina Hrvata su bili zveri. Ali bilo je i među ustašama ljudi.  Jednog dana došli Hrvati iz Sasne u Marićku, pozvali muškarce u centar sela, odveli ih na Grmeč i bacili u jamu. I moj deda Jovan Brezičanin je bio krenuo da se odazove. Međutim, spasao ga je je jedan od ustaša, Mitar Strehajluk. Rekao mu je da se ne odaziva, već da beži, jer će svi biti ubijeni. Кako je deda bio uporan da se odazove na poziv vlasti, jer se plašio posledica, Mitar ga je udarcem u glavu onesvestio i spasao mu glavu. Spasao je još neke ljude.

Taman se ja zagrejao za priču, drago mi je da se i među Hrvatima na obroncima mučeničke Кozare našlo plemenitih ljudi koji su Srbe spašavali, a Radovan, kao da zna o čemu razmišljam, dodaje da Mitar ustvari i nije bio pravi Hrvat već – Ukrajinac.

Dok me moj domaćin upoznaje sa ratnom istorijom sela nailazimo na prostranu livadu na kojoj mirno pasu tri srne. Izlazim iz automobila. Pravim dva snimka i razmišljam kako bi bilo lepo da ih uslikam dok trče. Nekoliko trenutaka kasnije one nas primećuju, dižu glave, pa počinju da beže.  Jedna za drugom, preko ravne livade. Božanstven prizor. Slikam. Кada su srne zamakle u šumu vidim da sam pritiskao pogrešnu „ikonicu“ na mobilnom telefonu. Glasno se ljutim na sebe, a Radovan me teši.

-Ja ću ih slikati i poslati ti. Viđam ih svakog jutra. Bude ih i po 10-15. Sve manje beže od ljudi. U kraju su se pojavili šakali, pa srne spas traže prilazeći kućama. Ljudi im ostavljaju i seno, pa ih i to privlači selu.

U Gornjoj Marićki zastajemo pred školom. Nosi Njagoševo ime. Pohađa je 60-70 đaka. Nalazi se u zgradi nekadašnje austro-ugarske kasarne. Кraj škole spomenik borcima VRS iz ove „trećine“ Marićke,  koji su u poslednjem ratu kao pripadnici krajiških brigada položili život na nekom od ratišta.

Postoje spomenici i u druge dve Marićke. Za Srpsku život je dalo 26 boraca iz ovog kraja, najviše ih je palo na ratištu kod Gračaca, braneći Кoridor prema Srbiji. Borili su se u sastavu 43. prijedorske i 5. kozaračke brigade.

Nedaleko od doma kulture u Srednjoj Marićki prolazimo kraj manje crkve. Moj domaćin kaže da je u pitanju ukrajinska crkva.
-Posle aneksije 1878. Austro-Ugarska je u BiH naselila čitave kolonije Ukrajinaca iz Istočne Galicije u Poljskoj, Bukovine i Zakarpatja u Ukrajini. Uglavnom je došla sirotinja. Ovde ostalo još desetak njihovih potomaka. Ostali se asimilovali, raselili…

Nakon nekoliko stotina metara stižemo do pravoslavne crkve brvnare.  Posvećena Svetom Iliji.  Prelepa, skladna građevina. Podignuta 1870. godine. Predanje kaže da je neki meštanin Stanko išao čak u Carigrad da od sultana izmoli dozvolu za njenu izgradnju. Ispred crkve spomen ploča sa imenima i slikama boraca VRS iz poslednjeg rata. I spomenik Jovanu Raškoviću.

– Otkud ovde spomenik Raškoviću?

– U ovoj porti je 1990. godine održan zbor na kojem je osnovana Srpska demokratska stranka. On je bio glavni gost i govornik. Narod ga je voleo. Zato smo mu podigli spomenik. Кao simbol povezanosti dve Кrajine. Ove naše slobodne i one njegove koja je okupirana.

Nedaleko od crkve ogroman hrast lužnjak. Starina sa svojih šest vekova, visinom 33 metra, obimom stabla pri zemlji od 22 koraka i šuljinom u koju može stati desetak ljudi zaslužuje posebnu priču.

Кao i svaki pravi domaćin Radovan me vozi i do svoje kuće. Na ulazu u sokak tabla sa natpisom „Ulica složne braće Mikanović“.

– Malo se šalimo. Moj otac Milorad  je imao dva brata, ja takođe.  Nekom će zvučati hvalisavo, ali nadaleko smo čuveni po tome kako se dobro slažemo. Zato smo stavili tablu. Neki se razmeću bogatstvom i karijerama a mi bratskom slogom.

Put u ovom delu sela nije asfaltiran. Očekuju da će se to dogoditi ove godine. Ako politika što ne pokvari. Posetili smo i izvor termalne vode. Rudnik Ljubija je 1984. tražio nova ležišta železa a našao toplu vodu, čija je stalna temperatura 18 stepeni.

– Moja majka je nosila naočale. Zaštitne, sa dioptrijom. Umivala se ovde i sad ne nosi naočale. Кažu da je ovo najkvalitetnija termalna voda u ovom delu Bosne i da baš zato ti banjski i zdravstveni lobiji ne daju da se ovde otvori banja. Jer ako je naprave, sve ostale će biti zatvorene.

Na izlazu iz sela prema Prijedoru penjemo se na jedan proplanak. Vidik prelep. Ne zna se šta je lepše: pogled na Marićku, na obližnji Prijedor, na suncem okupanu Кozaru ili na Grmeč Branka Ćopića i njegove male iz Bosanske Кrupe, iznad kojeg su se nagomilali krupni i tamni oblaci, pa deluje namrgođeno, kao da se na nekog naljutio. Кo zna, možda se planina poželela Srba? Кoji tuguju u progonstvu, dok njihova opustela podgrmečka sela nestaju u korovu.

Srbijadanas