Reporter “Novosti” u Jasenovcu, na kontroverznoj izložbi o zverstvima počinjenim u NDH
STOJA Baškat, rođena 1905. godine, Srpkinja iz Brezičana kod Prijedora, odvedena u logor Stara Gradiška zbog nacionalne i verske pripadnosti. Ubijena 1942. sa 13-godišnjom kćerkom Smiljom.
Stoja Čekić i sin Mirko, Srbi iz mesta Grbavci pod Kozarom. Odvedeni u logor Stara Gradiška zbog nacionalne i verske pripadnosti. Ubijeni 1942.
Učitelj Branko Bosanac i njegova porodica (supruga Danica, sinovi Nemanja i Nedjeljko, kćeri Divna i Ljiljana), Srbi iz Moštanice kod Bosanske Dubice, odvedeni u logor Jasenovac zbog nacionalne i verske pripadnosti. Ubijeni 1942.
Slike sa sudbinama zatočenih, mučenih i ubijenih ređaju se na monitoru, u zamračenoj sobi Javne ustanove “Spomen-područje Jasenovac”. Svega tu ima, i lanaca kojima su okivani, i mapa stratišta gde su ubijani, i njihovih ličnih stvari – od limenog posuđa, preko odeće, pisama, pesmarice nađene u Staroj Gradiški, fotografija… Staklo čuva pokrivač Sofije Bakarić, ubijene u julu 1943, i prsluk od veštačkog krzna Zore Faist Radujkov, koja je iz logora izašla razmenom. Tu je i prsten Gabriela Juga, na čijoj je unutrašnjoj strani urezan natpis “I to će proći”. Gabriel je uspeo da pobegne iz transporta upućenog iz Ciglane na prinudni rad u Treći rajh.
Svega ima, ali kao da nema ničega. Postavka, iako izuzetno moderno urađena, više liči na izložbu u pokušaju, koju je neko počeo da postavlja, pa otišao na pauzu za ručak i više se nije vratio. Prošlo je nešto više od godinu dana od kada je direktor Svetskog jevrejskog kongresa za Izrael Lorens Vajnbaum za nju rekao da je puko “zamagljivanje istorije”. Od tada do danas, postavka se nije promenila, ali nisu poklekli ni pritisci jevrejske zajednice da se to desi.
Kako je za “Novosti” potvrdio direktor Muzeja žrtava genocida iz Beograda Veljko Đurić Mišina, u celu stvar umešala se i IHRA (Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust).
DRŽAVA BILA NEZAINTERESOVANAI MIRKOVIĆ i Đurić slažu se da nisu istinite tvrdnje da je na dokumentaciju o Jasenovcu decenijama padala prašina i da je za istraživače bio tabu tema. Istraživači su objavili najmanje 3.500 naslova, od kojih je oko 2.500 Mirković pobrojao u svojoj knjizi. – Problem je drugi. Osim što je preko Subnora savezna država finansirala spomenik, za sam muzej nikada ni Jugoslavija, ni Srbija nisu izdvojile pare. To najbolje pokazuje tadašnji državni stav, da se čuva bratstvo i jedinstvo – kaže Mirković.
– Dobro je da je IHRA stavila Jasenovac pod nadzor i da će se ona pitati oko revizije postavke i postavljanja nove. Siguran sam da će ovu uskoro zameniti nova – kaže Đurić.
Prema njegovoj oceni, a sa tim se slaže većina domaćih istoričara, aktuelna postavka sastavni je deo pokušaja istorijskog revizionizma u Hrvatskoj.
– Razvodnjena je, nedostaje joj evropski kontekst i dovoljno podataka koji bi ukazali na monstruoznost počinjenih zločina. Hrvati su u vrsti zločina prevazišli mentore iz Trećeg rajha. Video sam na desetine listova s autopsija leševa koji su plivali Savom, i retko koji je imao rupe od metaka. Svi su imali često i po više uboda nožem. Legende pored fotografija su nedovoljno jasne, a fotografije nedovoljno eksplicitne – kaže Đurić.
Tako, recimo, pored slike Granika, mesta na levoj obali Save, gde se vršio utovar i istovar robe s rečnih brodova, stoji samo da su “tu ubijani zatočenici, a njihova tela bacana u Savu”. Ali, nigde nije navedeno da su logoraši ubijani maljevima! Nigde nema ni da su bebe otimane majkama iz naručja, bacane uvis i dočekivane na bajonete… A o tome su svedočili preživeli. Takođe, pojedinim eksponatima perfidno se provlači teza da je u pitanju bio prvenstveno radni logor.
Logoraši stalno bili vezani
A koliko ljudi je u njemu stradalo, do danas nije tačno utvrđeno. Svakako ih je bilo više od onoga što se navodi na izložbi: popis 81.998 žrtava, među kojima 20.038 dece mlađe od 14 godina. U Muzeju žrtava genocida poimence je pobrojano daleko više ljudi, ali popis nije gotov, pa Đurić još ne želi da izlazi sa brojkama.
U vreme kada je Jovan Mirković bio direktor Jasenovca, godišnje je, uključujući i brojne đačke ekskurzije, memorijal obilazilo oko 400.000 posetilaca. Danas ih nema više od 10.000. Mirković je bio direktor u dva navrata. Kako voli da kaže, prvi put su ga “smenili drugovi”, drugi put su ga “uhitila gospoda”.
Prvi mandat mu je trajao od 1978. do 1980. Iako mu to niko nije rekao, problem je bio što je od ustanove hteo da napravi i istraživački centar. Na stratištu Bročica otvorio je više od 40 grobnica, a u selu Mlaka, gde je jedno vreme bio prihvatni logor za žene i decu, a inače logorska ekonomija – pet.
– U jednoj grobnici našli smo devojački đerdan. To me je potreslo više nego sve razbijene lobanje – kaže Mirković.
Pokušao je da sačuva oko 3.600 metara ostataka logorskih zidina (ustaše su sve minirale pre povlačenja) i uz njih posadi jablanove. Bezuspešno.
Prsluk Zore Faist Radujkov oslobođene razmenom
Drugi put je bio direktor od 1990. do 1991. godine, kada je uhapšen. Za njim je raspisana poternica zbog navodne “četničko-terorističke delatnosti i navođenja raketnog napada”. Od tada više nije odlazio u Hrvatsku. Sadašnju postavku nije video, ali iz svega što je čuo, najveća mu je zamerka što se iz nje ne vidi da je u NDH počinjen genocid, sa namerom da se unište Srbi, Jevreji i Romi.
Oruđe i oružje kojim su ubijani zatočenici – Foto V. C. Spasojević
MAČEKOVCI
ZA Jovana Mirkovića (na slici) je takođe važno da se koristi termin “zločini u NDH”, a ne isključivo “ustaški zločini”. Jer, kako kaže, zločine nisu činile samo ustaše, kao vojna formacija, već i domobrani, oružnici (žandarmerija), pa čak i civilne strukture. Prvi zločin počinili su upravo pripadnici Mačekove zaštite, 28. aprila 1941, u Dudovcu kod Bjelovara, da bi i sam Vlatko Maček kasnije dospeo u Jasenovac.
