Vasilije Micić je, i pored toga što ga je u Kini, tokom Svjetskog prvenstva, zatekla vijest o smrti majke, i to dan pred četvrtfinale, riješio da ostane u reprezentaciji i stavi se stručnom štabu na raspolaganje za meč sa Argentinom koji se igra danas od 13 časova po našem vremenu. Taj njegov potez možda najbolje je opisao ovdašnji muzičar, Nikola Demonja.
On je na Tviteru, u 11 kratkih poruka pojasnio kroz šta je i sam prolazio u sličnoj situaciji i koliko je Miciću bilo teško, ali i očigledno – jedino moguće, da donese odluku da zaigra za Srbiju i pored velikog gubitka.
– Teška je tema, ali i teške teme su nekad nažalost aktuelne, pa ću da si dozvolim par riječi na temu teške situacije u kojoj se nalazi veliki Vasa Micić. Prošle godine, jednog četvrtka, koji je godinama za nas dan kada se snima Ivanova emisija, moja mama je imala jeziv moždani udar – započeo je Demonja priču.
Teška je tema, ali i teške teme su nekad nažalost aktuelne, pa ću da si dozvolim par reči na temu teške situacije u kojoj se nalazi veliki Vasa Micić. Prošle godine, jednog četvrtka, koji je godinama za nas dan kada se snima Ivanova emisija, moja mama je imala jeziv moždani udar.
– Možda sam već neku riječ o tome i napisao, ako jesam izvinjavam se zbog ponavljanja. Elem, probudio me onaj poziv kog se svi mi koji imamo roditelje u poznim godinama plašimo. Tata bukvalno nije mogao da poveže dvije rečenice. Iz sna u totalnu paniku, u roku od par sekundi.
– Sljedeća scena je ulazim u Urgentni centar, tražim sobu 13. Soba za reanimaciju. Nebitno kako znam da je to ta soba. Raspao bih se bukvalno od muke i straha, ali nije trenutak za to.
– Dan je prošao kako je proći morao, došlo je veče, trebalo je da idem na snimanje Ivanove emisije. Ivan mi je naravno rekao da ne moram da dođem, ali moja odluka je bila da dođem, i da bukvalno nema šanse da ne dođem.
– Zašto? Zato što mi je mama uvijek govorila dvije stvari – šta god da se desi, ti radi svoj posao! Čuvaj svoju djecu, i radi svoj posao. Znao sam šta bi mi rekla da je mogla. Ne bi mi dozvolila da propuštam to zbog čega sam se godinama odricao i radio da bih do toga došao.
– Takođe koliko su se moji roditelji, ljudi visoke škole i naravno skromnih primanja, odricali u životu da bih ja završio školu u inostranstvu, da bih imao instrumente, da bih postao muzičar kakav jesam. Ne mogu to ni da opišem.
– Bilo mi je baš teško dok smo svirali špicu jer sam se pitao da li je ovo prva koju ona neće čuti. Suze su mi u jednom trenutku niz lice ulazile u usta i ometale me u sviranju. Ali sam odsvirao. Izdržao. Jer znam da bi se ona ljutila da nisam.
– Moja mama, kao i svaka fenomenalna mama na ovoj planeti, želi da čuvam svoju djecu, i da radim svoj posao. Bez obzira na sve.
Foto: FIBA/RAS Srbija
– Koliko god velikom Vasi Miciću bilo teško, a ne mogu ni da zamislim kako mu je, vjerujem da se vodi sličnim razmišljanjem, verujem da bi njegova mama željela da on radi svoj posao, da bude najbolji, da sa svojom ekipom nastavi pohod ka istoriji.
– Moja mama se, hvala Bogu i svim svetima, izvukla i pored najcrnjih prognoza. I dan danas se dopisujemo porukama kad god negdje putujem, šaljem joj slike njenih pilića svakodnevno. Mi smo imali mnogo sreće.
– Micići nažalost nisu. Ali njegova mama je sigurno najponosnija na svog sina, i svaki njegov koš od sutra vrijedi ‘puta 10’. Hvala ti veliki čovječe što pokazuješ i nama odraslima, i djeci Srbije i cijelog svijeta kako se veliki postaje. Vasa Micić! – zaključio je Nikola Demonja.
