Muharem Bazdulj je pisac, esejista, kolumnista, ponekad i televizijski novinar. Objavio je petnaestak knjiga, najviše romana i zbirki priča, od kojih su se u poslednjih nekoliko godina izdvojili “Lutka od marcipana” iz 2016. godine i “Kvadratni koren iz života” objavljen 2018. godine.
Knjige su mu prevedene na engleski, nemački, poljski, ukrajinski, bugarski i makedonski jezik, a pojedine priče i eseji na još desetak jezika.
Dobitnik je nekoliko književnih i novinarskih nagrada.
U mnogo čemu drukčiji od prethodnih Bazduljevih romana, “Poslednji muškarac” vodi čitaoca od Sarajeva do Barselone i od Beča do Filadelfije, u zapletu koji podseća na vrtešku, uz pregršt lepih esejističkih pasaža nalik pogledu s visine na čaroban krajolik.
Tradicija pisaca sa prostora Bosne i Hercegovine podrazumeva priču kao srž književnog dela što su dokazali Andrić, Selimović, Kočić, Chopić…
Bazdulj nastavlja tu tradiciju i u razgovoru za Tanjug naglašava da će priča i književnost preživeti eru vizuelne senzacije koju nam donosi sve agresivnija tehnološka revolucija.
“Dok postoji ljudski rod, dok postoji Homo Sapiens kao vrsta, postojaće i književnost, odnosno postojaće priča. Jezik je, kažu filozofi, kuća bitka, pa ni senzacija slike jeziku ne može ništa. Brodski je voleo onaj stih da “vreme poštuje jezik”, pa ga je interpretirao tako da je jezik, na neki način, “stariji i od vremena”. Čini mi se da i slika poštuje jezik i da je to najbolja garancija opstanka i trajanja književnosti. Spadam u pisce za koje je umetnost generalno nezamisliva bez pričanja priče”, rekao je Bazdulj.
U njegovoj novom romanu “Poslednji muškarac” koji u književnim krugovima važi za jednog od favorita za NIN-ovu nagradu, muška deca se više ne rađaju.
Na pitanje da li “Poslednji muškarac” predviđa predvorje predvidive apokalipse, Bazdulj kaže da njegova knjiga nema nikakve “proročke” ambicije.
“Zanimljivo je kako se paralelno s pojavom romana pojavilo nekoliko vesti koje kao da u stvarnost prodiru iz teksta moje knjige, pa se tako, recimo, pisalo i o selu u Nemačkoj u kome se rađaju samo devojčice. Jedno selo od 300 duša u Gornjoj Šleziji postalo je poznato i van granica svoje zemlje po tome što podmladak seoskih vatrogasaca čine isključivo devojčice. A zašto? Jednostavno jer se u selu već godinama ne rađaju dečaci. Vest je od 13. oktobra, a moja knjiga je tog dana izašla iz štampe. U tom smislu roman ne treba čitati kao preventivu protiv apokalipse, nego kao priču i neku vrstu intelektualne igre koja kroz obrise jedne potencijalne budućnosti priča o vrlo stvarnoj sadašnjosti”, kaže Bazdulj.
Na pitanje šta nam je pokazao koloplet ideoloških i političkih marifetluka oko dodeljivanja nagrade Peteru Handkeu i koliko nagrade za umetničko stvaranje u danasnjem svetu uopšte vrede, Bazdulj napominje da je austrijski pisac devedesetih bio u pravu kad je kritikovao medijske spinove i manipulacije.
Foto:Tanjug / Dragan Kujundžić
“Od čoveka su iskonstruisali čudovište, a da u suštini nisu bili u stanju da u njegovom ogromnom opusu nađu i citiraju pet konkretnih spornih rečenica. Nobelova nagrada, šta god ko mislio, u celom svetu ima ogromnu težinu i putujući prethodnih nedelja po raznim evropskim zemljama, svuda sam na centralnim mestima u knjižarama viđao Handkeove knjige. Samo u Nemačkoj je u prvim nedeljama nakon što je objavljena vest o Nobelu prodano više od 150.000 njegovih knjiga. To je ono što se broji, a marifetluci dolaze i prolaze”, rekao je Bazdulj.
Cenjeni pisac ističe da postoje izuzetno zanimljivi novi autori srpske i regionalne književnosti.
“Prvi mi na pamet pada Vladimir Tabašević koji je sa svoja tri romana, ali i ranijim pesničkim knjigama, te celokupnim svojim javnim angažmanom uspeo da se ”izdvoji iz mase”. Zanimljiva pojava je i mladi pesnik Srđan Sekulić, nastanjen u Novom Sadu, rođen u Prištini, s prvom knjigom objavljenom u Sarajevu. Pomenuo bih i Draška Sikimića, odranije poznatog kao pesnika koji je ove jeseni objavio zanimljiv roman. Sva trojica, kako je to kod pravih pisaca uvek slučaj, izdvajaju se po visoko diferenciranom stilu i načinu na koji ispisuju svoja dela. Kao i dobri pevači, dobri pisci imaju prepoznatljiv glas”, naveo je Bazdulj.
Kako kaže, za funkcionalniju regionalnu scenu najvažnije je da se ne potencira potreba da se ona uspostavlja.
“Hajde da kažemo da je, recimo, ABA liga uspostavila funkcionalniju regionalnu košarkašku scenu. To se nije desilo tako što su košarkaški menadžeri davali sentimentalne intervjue o potrebi da beogradski klubovi gostuju u Zadru, a zagrebački u Podgorici, nego jer je pronađen vrlo konkretan i stvaran interes klubova, medija i cele prateće logistike. Na takav način, u suštini i regionalna scena već postoji, knjige se objavljuju, pisci gostuju, a u boljim knjižarama najvećih gradova u regiji već dugo mogu da se pronađu i knjige izdavača iz susjednih zemalja. Međutim, nekolicina paraknjiževno-paraaktivističkih trutova čiji smisao života se sastoji od dobijanja grantova i prodaje magle ima vrlo konkretan i stvaran interes da postojanje te scene ne bude notirano jer bi time nestala svaka potreba donatora da registruje njihovo postojanje”, ističe Bazdulj.
Kao istinski poznavalac i ljubitelj fudbala, napominje da je najpopularniji sport na svetu postao komercijalna kategorija zbog nenormalno velikog novca koji se u njega “upumpava”.
“Sport sličan svetu umetnosti, pravi geniji, oni koji definišu epohe, oni najređi, po pravilu dobiju svoju priliku, usprkos, često, nesnosnom karakteru. Jer pomalo su geniji i baš zbog takvog karaktera, pošto je karakter, znamo, sudbina. Bez obzira na što je fudbal sada komercijalna kategorija geniji kao što je Maradona pronaći će svoj put do nastupa na velikoj sceni”, rekao je Bazdulj.
