Ono što režim u Crnoj Gori ne može da pojmi jeste bogosluženje. Tu se mimoilazimo, i uvijek ćemo. Režim nastao i održavan na konzumiranju nikotina, heroina, kokaina, i raznih inih -ina ne može da shvati da postoji Neko i Nešto Sveto, nešto što ne možeš prodati, kupiti, ušmrkati, saviti, neko i nešto što ti se neće podati.
Da, možda da su zaista pošli da nacionalizuju zemlju koju su ljudi ostavljali Crkvi, da zemlju prodaju sebi sličnima, kako bi postala hramovi jeftinog uživanja, kako bi se na njima nekada ponosna gorštakinja podavala svjetskim drugarima uživača „-ina“, možda su mogli da nešto načine.
Ovako, našli su da na isti način prisvoje ono što im je uvijek bilo tuđe, strano i neshvatljivo. Svetinje. Jeste, Svetinje. To je ono što ljudi uzvikuju. Čak i kada smo i sami jadna bića u borbi između ovovremenitog i vječnog, još znamo Ko je Bog naš i gdje je Svetinja.
O, ne, neće ovo proći.
Prođu svi protesti: ovo nisu protesti već litije, prohođenja Svetog.
Ovo nisu idolatrije vaših -ina, već gozbe Sina Božijeg.
I ne, vrijeme ne radi za vas, već za nas. Mi ćemo stajati, čekati, braniti. Nama je vrijeme svako – kratko.
