Imate li prijatelje koji pobegnu iz emotivne veze svaki put kad deluje da bi ona mogla da postane “ozbiljna”? Ili ste možda i sami takvi? Gde su koreni takvog ponašanja i da li se strah od vezivanja može pobediti?
“Najradije bih opet pobegla”, kaže Lena. To nije prvi put da od nje čujem ovu rečenicu. Otkako je znam, sve njene veze se odvijaju po istom šablonu: nakon ekstremne faze zaljubljenosti sledi naglo otrežnjenje i mamurluk iz kojeg Lena ne zna da izađe nikako drugačije nego begom.
I opet sedi preda mnom, veza s poslednjim dečkom traje pet meseci, i opet se bori protiv impulsa bežanja iz veze. Dosadno joj je, kaže. Ono što joj je još do pre koji dan bilo “slatko”, sada je uzrujava. Njegovi vicevi su je donedavno više nasmejavali.
Lena ovog puta hoće da ostane u vezi. Jasno joj je da može da pobegne od muškarca i veze, ali ne može od sebe.
Zaljubljivanje kao droga
“Beg zaista nije dobro rešenje”, kaže terapeutkinja za odnose Gertrud Volf. U svakom slučaju to nije dobro kada postoji želja da se shvati i promeni sopstveno ponašanje. Leni je, kaže, potrebna hrabrost ako želi da ostane u vezi i prekine s dosadašnjom navikom.
“U trenutku zaljubljivanja, naš mozak je preplavljen drogama. Serotonin, dopamin i opijati se mešaju u koktel droga kakav nikad ne biste mogli da kupite”, kaže Volf. Ali opijenost ubrzo nestaje. Svetla se pale i sledi ponekad bolno trežnjenje.
Terapeutkinja savetuje umerenost. “Preporučila bih da se ne opustimo previše i da tu i tamo stanemo na kočnicu. To je kao kod alkohola: tu i tamo treba popiti malo vode. Onda ni mamurluk neće biti tako strašan”.
“Koktel droga deluje pola godine i tada opet moramo pronaći novu čokoladu. I odjednom ponovno osećamo strahove od vezivanja”, kaže Volf.
Foto: depositphoto/AllaSerebrina
Koreni u detinjstvu?
Ona dodaje da osobe poput Lene spadaju u grupu “nesigurnih u vezama”. Ta teorija potiče iz učenja dečjeg psihijatra Džona Boulbija – prema njoj su neke osobe sa strahom od vezivanja u detinjstvu u nekoj opasnoj situaciji ostavljane same, piše Dojče Vele.
Dete takvo roditeljsko ponašanje doživljava kao odbijanje što je bolno iskustvo koje ne žele da ponovi. U budućnosti zato svoje probleme zadržavaju za sebe i pokušavaju da izbegavaju negativna osećanja koliko god je moguće.
“Ovakve osobe kasnije imaju problema da se upuštaju u dugotrajne veze”, kaže Volf. Strah igra veliku ulogu, bilo da se radi o strahu od gubitka ili o strahu od zavisnosti od druge osobe.
Dobra vest je da kao odrasli možemo to da prevaziđemo. Na početku to znači odupreti se početnom impulsu bežanja. Jer, ljubav kao vanredno stanje ne može da bude dugotrajna. Ko se drži ovog ideala, taj će, kako kaže terapeutkinja, čitav život bežati. Što je doduše takođe jedna mogućnost.
Tako i Lena mora da odluči da li želi svom partneru da pruži šansu i bez dopaminskog koktela.
