Ne igraj se sile, budalo, gde Srbin iznese ikonu s ognjišta sebe je prežalio
Piše: Mihailo Medenica
Veliš da su mošti Svetog Vasilija kosti, i to državne.
Mošti su, valjda, tvoji i bratovljevi trezori, fukaro?!
Mošti koje niko osim vas ne celiva i koje ćeš čuvati po cenu da svaka kost u Crnoj Gori pukne na pola, je li?
Nema te sile kojom nećeš udariti na litije, ludače, a nema te sile koje se neće raspršiti pred litijama, jer nema kosti što nosi ikonu da nije ćivotna!
Da zemlju razgrneš litije stati neće- ne hodi Crna Gora zemljom već prti nebom, očajniče!
Nisu to “državne kosti” već kosti države- Crna Gora je riza na njima pa kud se ona krenula “kosti” je nose…
Gledaš li iz kakvog prikrajka ludila litije i molebane?
Gledaš, kako ne bi gledao, jer šta drugo da vidiš sve i da oči ne otvaraš?
U koju god rupu da se skriješ eto i mraka i tišine u litiji.
Vidiš li gde preplašene mrce što hode u strahu od tebe, ili te je strah kostiju što ih prebiti ne možeš?
Niko ne brani ognjište što je prađedovsko, već što je svaka kuća Srbinova priprata crkvena, metoh manastirski, dom ikoni a ne dom u kojem samuje ikona.
Nije prađed izabrao planinu da na njoj svije kamen na kamen, no ga je planina dozvala da Gospoda ugosti. Nije nam kamena isposnica daleko od ljudi no bliže Bogu, svakome od nas!
Ustale su kosti da brane mošti jer što su kosti Srbinove do čeda moštiju?
Ne bi se Srbinu trag znao da nije u ćivote povijan, a ti misliš, pustahijo duševna, da nam je više do života stalo no do traga kojim će nas potonji poznati?!
Da se Srbin plaši mreti, gore bi nam bile zbegovi a ne Golgote.
Da vapije za životom ne bi se vaskrsenju radovao, a ko za vaskrsenje živi pred njim je sila ništavna!
Ne brani Srbin svetinje što se gneva gosponjeg plaši već što se nebrojeno puta u milost gospodnju uverio!
Nije crnina, rekoh ti, barjak žalosti no beleg večnosti pa se ne usuđuj, ništarijo, crninom Srbinu da pretiš!
Da jedan Srbin korača Crnom Gorom više će biti srpska nego da se more tvoji bauljina neznarodskih razmile njome!
Dok je naših ognjišta- vazda će biti kamena za manastire!
Dok je gusala- vazda će biti oltara!
Dok je četiri ocila na kapama- vazda će biti zvonika!
Dok je sinjavine mora- vazda će Crna Gora biti obala Jordana!
Dok je moštiju- vazda će ponosnica naša biti riza na njima!
Dok je kostiju naših- nad mošti se, pogani, nadvići nećeš!!!
Ti životom, Đukanoviću, život braniš- bedno!
Srbin životom svedoči o milosti Božijoj- zemlju da razgrneš sebi ćeš izmaći stope, Srbin nebom prti…
Ne igraj se sile, budalo, gde Srbin iznese ikonu s ognjišta sebe je prežalio!
Gde je sebe prežalio svak se o njegove kosti sapleo…
Koščati su dani osvanuli Crnoj Gori, ne prizivaj noći u kojima mošti nabrojati nećeš moći…
