Generacije si potkradao ne shvatajući da otimaš prazninu, dušu su im liturgije ljubomorno čuvale. Zaludu ti sve, đavole, Danka je u litijama, Danka je litija, litije više nisu zborovi verujućih već život večni, ničeg ovoživotnog i prolaznog u njima…
Piše: Mihailo Medenica
Gotovo je, Đukanoviću, sve je gotovo. Nikada više Crna Gora neće biti tvoja lelejska gora, šta god da učiniš. Kraj je, podlače, i to ti ga je Danka najavila, bogami!
Koja Danka?
Tvoja više negoli moja, a moja više nego što će ikada biti tvoja. Tačnije, Božija i svoja.
Sestra druga iz Podgorice, dobro čeljade iz divne kuće ali vazda kontra svima…
Tako je godinama kontrirala čitavoj familiji podržavajući te do besa, suza, silnih svađa i pretnji odlaskom iz kuće, no…
Sve je to minulo, nema više te Danke, takve, onog besa iz sitnih crnih očiju, lepoga lica izvitoperenog u grimasu…
Gotovo je, Milo, učinio si da i Danka šeta litijama, gotovo je, perjanici Montenegra položili su oružje pred raspećem Crne Gore…
Veruj, i sam sam se iznenadio čuvši da Danka šeta. Najpre je samo šetala, jedna od hiljada, a onda se nešto u njoj prelomilo i šetnja je postala litija, osetila je u toj šetnji baš ono…
Ne zna tačno šta, ne ume da objasni ali s tolikim ushićenjem je bratu govorila o šetnjama a potom o tome što je prenulo pa je koračanje za drugima i sa drugima premetnula u koračanje s Gospodom i uz Gospoda, a brat preneo meni.
Osetila je, Milašu, ono od čega je bežala, od čega si je učio da valja bežati kao od pošasti- osetila je toplinu, milost i radost vere!
Svoje, pravoslavne, svetosavne, zavetne, suštinske.
Generacijama si, pogani, ukrao reči, smeh, taj divni osećaj kad u dahu pokušavaš da opišeš kako je lako postojati u trenutku i za trenutak.
Zato i ne zna šta drugo da kaže do: “Divno mi je, jednostavno divno!”, a vala i nema potrebe ništa osim toga da prozbori jer danas i doveka je Crna Gora- DIVNA, DIVNO JOJ JE, DIVNO JE GLEDATI JE, OMIRISATI, POMILOVATI JE, UZETI ZA RUKU, ČITAVU JE OBIĆI LITIJAMA, POKAZATI ĐECI GDE SU PRAĐEDOVSKE LIVADE: “ENO IH, VIDITE TAMO GDE SE LITIJE PENJU U NEBO PA SVE DO ONE MEĐE GDE ŠUME ĆUTE NA JUTRENJU…”
Gotovo je, Đukanoviću, sve je gotovo, Danka se vratila onome što je milo, strpljivo i s bezuslovnom ljubvi čekalo da joj se vrati- veri praotačkoj, Srpskoj pravoslavnoj crkvi svetoj, koracima što su joj vekovi u ženskoj spremi ostavili za miraz litijama…
Generacije si potkradao ne shvatajući da otimaš prazninu, dušu su im liturgije ljubomorno čuvale. Zaludu ti sve, đavole, Danka je u litijama, Danka je litija, litije više nisu zborovi verujućih već život večni, ničeg ovoživotnog i prolaznog u njima…
Zaludu laješ na mitropolita, zaludu fukarate onim bljuvotinama, ne shvataš, ne shvatate nesoji da litije nisu krenule s mitropolitom, niti za njim, već narod hodi s Gospodom!
Ne za njim već uz njega, ruku pod ruku, krst uz krst, pričest se u pričest preliva… Čitava Crna Gora je mozaik od ikona! Doveka!
Ništa ti tu ne možeš! Danka je u litijama, hodi bez reči da objasni šta je to vodi, a šta ti, tugo, možeš onome što čove rečima ne može opisati?
Ništa!
Nikada!
Zanavek!
Nestaje Milogorja ko one jarosti u sitnim crnim očima.
Gotovo je, devojka čije si reču ukrao vratila se po tišinu.
Tišina večnosti u pesmi trena!
Čiatava je Crna Gora mozaik od ikona- narod u slavu Gospoda, Gospod u slavu naroda.
Ispovedila se Crna Gora, greha je još samo u tebi, u toj jami što osta kad prodade dušu…
