Pogled sa Vitoroge na Palanačko polje i kotlinu obično je bio kroz maglu, ali upravo na tim obroncima, u selu Bošnjaci, na početku sedamdesetih godina minulog veka rodio se dečak, koji će po mnogo čemu biti zanimljiv u mladalačkim godinama, ne samo po tome što je dobro igrao fudbal već je i neizmerno voleo jedan klub – Crvenu zvezdu.
Ranko Dekić, po kome ime nosi sinovac i sadašnji fudbaler prvoligaša Republike Srpske, takođe Ranko Dekić živeo je kratko, samo 27 godina, ali toliko turobno i punim plućima, da je iza sebe ostavio mnoge priče u sećanju rođaka i Podgrmečlija, po kojima bi se mogao snimiti i film.
Od malih nogu je “pikao” loptu i bio nerazdvojan prijatelj s njom, da bi potom počeo da trenira u Podgrmeču iz Sanskog Mosta gde se nametao kao jedan od najtalentovanijih igrača. Međutim, poziv u vojsku, u teškim vremenima olovnih devedsetih godina nije mogao da se izbegne. Predosećala se kolektivna tragedija.
Otišao je na odsluženje vojnog roka u Prištinu, tadašnju Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju 1991. godine, u vreme kada je Crvena zvezda počela da hara evropskim kontinentom. Te godine se izuzetno dobro seća Rankov rođak Mirko Dekić koji je rekao:
-Nigde nije imao mira, stalno je bio u pokretu, živahan i žilav, zato je regrutovan u vojnog policajca. Bio je ta generacija mladića koje je jugoslovenski ratni vihor “uzvatio” na odsluženju redovnog vojnog roka i oni koji su preživeli služili su vojsku šest godina, svako na svojoj strani. Znam da je za vreme boravka na Kosmetu, posle obuke, počeo da trenira u Fudbalskom klubu Priština. Bio je darovit fudbaler. Pričao mi je da su ga zapazili generali i predložili da dobije prekomandu u Beograd i ode u Partizan. Nije hteo ni da čuje. “Ko, ja u Partizan, nema šanse. Može samo crvena zvezda!” – govorio je Ranko. Pobegao je iz kasarne, nije želeo da prisustvuje sastanku na kojem se odlučivalo o njegovoj prekomandi u Partizan i Beograd.
Ranko je bio patriota i voleo je svoj narod. Kada je video kuda sve to vodi napustio je Prištinu, zbog zanimljivog razloga:
-Jedno veče neko je pokucao na moja vrata i iznenadio sam se kada sam ga video. Bio je u uniformi i rekao mi: “rođak, pobegao sam! Daj mi svoj pasoš da idem u Bari gledati Zvezdu kako osvaja titulu prvaka Evrope!” Ostao sam zatečen, rekao sam mu: “kakav pasoš, ti ćeš u zatvor!” Nije se osvrtao na moju konstataciju. Okrenuo se i dobacio: “ne moraš mi pomoći, otići ću ja u Bari svojim metodama”. U Italiju je otišao autostopom, bio je 29. maja 1991. godine na stadionu “Sveti Nikola” u Bariju kada su ispisane najlepše stranice našeg fudbala. Ni danas mi nije jasno kako je to izveo bez dokumenata jer se vodila potraga za njim kao vojnim beguncem – pita se i sada rođak Mirko.
Nakon Italije nije želeo da se krije, javio se u Šestu sansku brigadu i uključio u odbrambeno-otadžbinski rat u Bosni i Hercegovini. Preživeo je sva ratišta, a ni u najtežim trenucima nije se kolebao, fudbal i Zvezda su mu bili amajlije. Dolazio je i za vreme rata u Beograd, na 100. derbi. Bio je pun života. Pratio je i utakmice svog Podgrmeča u Kupu Republike Srpske. Nakon pada Sanskog Mosta, završetka rata i potpisa Dejtonskog sporazuma preselio se s porodicom u Srbiju da živi.
Kada je bilo NATO bombardovanje prijavio se kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije da brani otadžbinu, po drugi put u životu, koji je kratko trajao. Preživeo je i taj neravnopravni rat sa višestruko jačim protivnikom. Tragično je nastradao na autoputu kod Rume dok je pomogao unesrećenoj četveročlanoj porodici koja je imala saobraćajnu nesreću, 9. decembra 1999, u 27. godini. S njegovim ugašena su, to veče, još dva života, za šta nikad niko nije odgovarao.
-Kada smo čuli tu tužnu vest nismo mogli da verujemo. Ranko je bio pun života, vispren, snalažljiv, oprezan… Ali sudbina je očigledno bila jača od njega. Ostala su nam samo sećanja na njegovu veliku ljubav prema porodici, svim Dekićima i Crvenoj zvezdi, za koju nikada nije zaigrao iako je imao životnu želju da samo jednom obuče crveno-beli dres Beograđana – rekao je na kraju bliski rođak Mirko Dekić.
Ranko Dekić je ostao u neizbrsivim sećanjima mnogih Sanjana i Podgrmečlija. Ime je dao sinovcu koji ima njegov fudbalski gen i danas je fudbaler Krupe.
Polomio nogu zbog Deje
Koliko je Ranko Dekić bio strastveni Zvezdaš govori i događaj od 8. decembra 1991. godine kada se u Tokiju igrala utakmica Crvena zvezda – Kolo Kolo za svetskog klupskog šampiona.
-Zvezda je vodila 1:0, a kada je Dejan Savićević dobio crveni karton Ranko je skočio sa balkona u znak protesta i polomio nogu. Krv je tekla na sve strane, bio je to otvoreni prelom, ali on nije želeo u bolnicu, odgledao je utakmicu do kraja i tek nakon toga pristao da ode u Sanski Most kod doktora, kada je proslavio pobedu i Vladimira Jugovića – priča rođak Mirko.
